Време је за паузу

„Здраво мама, шта радиш? Како си спавала?“ „Добро, мало ме штецао кук, али ништа страшно. Извини драга, не могу сада да причам, дошле су ми комшинице на кафу. Чујемо се касније.“ И уз жамор веселих жена, прекида ми везу. Замишљено држим слушалицу, не примећујући упорно: тутуту и питам се да ли је реално да завидим... Continue Reading →

Климакс – није фер

Кад год легла и колико год спавала исто је: будим се уморна, надувена и мрзовољна. И сваког дана одлажем посао за сутра. А сутра седим и празно буљим у компјутер. После пола сата одустајем, скувам нову кафу и одиграм слагалицу. И свако вече нови план: сутра ћу устати орна и ведра и сваки минут биће... Continue Reading →

Одвајање од деце

Увек имам трему када пратим децу на пут, свеједно да ли је екскурзија или су припреме са клубом. Са годинама полако јењава, али не нестаје. И дан данас се живо сећам агоније када сам се први пут развајала од старијег сина. Нисмо имали бабе у Београду, тако да се он ни на једну ноћ није... Continue Reading →

Број 36

Ући у конфекцијски број 36. Чиста фатаморгана, али жеља је огромна и ја упорно навлачим стари свилени комбинезон. После много година идем на свадбу и морам да искористим прилику и скоцкам се. Одувек волим лепу гардеробу и волим на њу да трошим новац. Неки моји пријатељи са презрењем гледају имућне људе који пар хиљада еура... Continue Reading →

Пријатељство

Шта је пријатељство? Колико смо спремни да се дамо? Да ли прави пријатељ има право на слабост, да нешто не може? Колико једни другима дајемо и има ли вага да се то премери? И да ли има потребе за тим? Ако нема, одкуд кривица која ми притиска груди. Ја дајем једно, пријатељ друго, али где... Continue Reading →

Страх

Будим ме дрхтавица и паралишући страх. Страх за живот. Страх од живота. Моја драга има рак дојке. Боли ме стомак. Боле ме груди. Од чега? Да ли зато што нисам добила менструацију два месеца или и у мени расте неки андрак? Хипохондрија ме растури, не могу ни о чему да размишљам. Не смем ни да... Continue Reading →

Молитва

  Данас ћу да постим. Петак је, празник је, пробудила сам се рано и у трену одлучујем да одем на литургију. Затичем препуну цркву. Не идем баш често на литургију, јер имам проблем да је пратим. Углавном не разумем шта причају, хватам само по неки сегмент и убрзо се уморим и искључим. А опет, упорно ништа... Continue Reading →

Новогодишња усхићеност

Ови новогодишњи празници су ме дотукли у сваком погледу, и физичком и психичком. За почетак, додала сам сигурно три килограма, а остала свега гладна. То више није нормално, ја се гојим и од самог погледа на пуну трпезу. Верујте ми, сваки оброк је прекинут негде на пола, свешћу, а не ситошћу и сваке вечери заспала... Continue Reading →

Прва симпатија

  Док ходам поплочаном улицом мог детињства, пребирам успомене. Oдавно нисам залазила на Врачар, а сада ме је пословни састанак неприпремљену довео. Мој улаз, моја зграда, мој прозор... И као што познати Марфи ради, одједном, на крају сокака видим њега. Познајем та права леђа и оштар ход. Прва симпатија. Занимљив, заборављен трептај у стомаку. То... Continue Reading →

Стрпљење

Стрпљење. Заборавила сам ову врлину, вероватно зато што је са годинама ни мало нисам стекла. Како се то човек учи стрпљењу? За себе бих рекла да сам нестрпљива рођена, међутим, када мало подробније погледам уназад... хм, можда сам субјективна, али чини ми се да сам већ предуго стрпљива. А опет поставља се питање, стрпљива  -... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: