Врелина

Седим на високој стени, главе наслоњене на обгрљена колена, а испред мене нестварна слика планинског венца који се пружа у недоглед. Магла се лагано подиже и пашњаци блистају на јутарњој роси. Тишина испуњава моју душу ванвременским миром. Сунце се лагано помаља између врхова дрвећа и танани зраци ме нежно милују. Изненада, зраци постају све јачи... Continue Reading →

Одмор

“Желим да идемо на море у неко веће место. Прошле године сам се сморио у оној селендри.” “А ја хоћу да останем у Београду.” “Ништа ти не фали да се бар десет дана дружиш са породицом. Целе године си са друговима.” “Али мени је досадно са вама! Да бар идемо у Шпанију, где летује сав... Continue Reading →

Загрљај

„Драга Марија,“ и у трену ми затрепери притајена радост у грудима. Нисам јој дуго писала, иако волим да се с' времена на време огрнем њеним ентузијазмом. Марија је моја бивша психотерапеуткиња. Она је једина особа којој без стида могу све да испричам, којој не морам да се правдам, објашњавам, која и када критикује, разуме. Недостаје... Continue Reading →

Љубав – како, шта, кад?

Окрећем последњу страницу и полако склапам корице. Иако сам на почетку била помало скептична, књига је успела да ме заинтригира. Не волим популарну психологију, решења у ходу и без муке, чаробне и просветљујуће реченице, тренинге и тренере живота, испирање мозга и удаљавање од себе, проблема и живота. Немојте погрешно да ме схватите, подржавам све што... Continue Reading →

Гости

„Срећан пут. Јавите се кад стигнете.“ И дуго, дуго махање, све док се ауто не изгуби из видокруга, а онда дубок уздах. Док се спорим корацима враћам у стан и бацам на празну фотељу, осећам тугу, празнину, али морам да признам и велико олакшање. Некада ми је та тишина после гостију сметала, недостајао ми је... Continue Reading →

Ускрс

Недеља пред Ускрс. Недеља праштања, мира, љубави, поста. Сви причамо о томе, а да ли смо се искрено запитали шта то значи? Да ли смо одвојили бар мрвицу времена да о томе мислимо? И зашто нам је то тако тешко? Ова година је за мене другачија. Први пут сам постила пет недеља. Не свих седам,... Continue Reading →

Пунолетство детета

Дунав. Не знам зашто, али од младости ме је поглед на ту огромну, трепераву реку смиривао. Сваки неположени испит, свака љубавна патња исплакана је ту на обали. Као да сам их предавала реци и она је бар неки њихов део односила, а ја сам се увек растерећена враћала кући. После неколико недеља јурњаве, гужве и... Continue Reading →

Време је за паузу

„Здраво мама, шта радиш? Како си спавала?“ „Добро, мало ме штецао кук, али ништа страшно. Извини драга, не могу сада да причам, дошле су ми комшинице на кафу. Чујемо се касније.“ И уз жамор веселих жена, прекида ми везу. Замишљено држим слушалицу, не примећујући упорно: тутуту и питам се да ли је реално да завидим... Continue Reading →

Климакс – није фер

Кад год легла и колико год спавала исто је: будим се уморна, надувена и мрзовољна. И сваког дана одлажем посао за сутра. А сутра седим и празно буљим у компјутер. После пола сата одустајем, скувам нову кафу и одиграм слагалицу. И свако вече нови план: сутра ћу устати орна и ведра и сваки минут биће... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: