Гости

„Срећан пут. Јавите се кад стигнете.“ И дуго, дуго махање, све док се ауто не изгуби из видокруга, а онда дубок уздах. Док се спорим корацима враћам у стан и бацам на празну фотељу, осећам тугу, празнину, али морам да признам и велико олакшање. Некада ми је та тишина после гостију сметала, недостајао ми је... Continue Reading →

Ускрс

Недеља пред Ускрс. Недеља праштања, мира, љубави, поста. Сви причамо о томе, а да ли смо се искрено запитали шта то значи? Да ли смо одвојили бар мрвицу времена да о томе мислимо? И зашто нам је то тако тешко? Ова година је за мене другачија. Први пут сам постила пет недеља. Не свих седам,... Continue Reading →

Пунолетство детета

Дунав. Не знам зашто, али од младости ме је поглед на ту огромну, трепераву реку смиривао. Сваки неположени испит, свака љубавна патња исплакана је ту на обали. Као да сам их предавала реци и она је бар неки њихов део односила, а ја сам се увек растерећена враћала кући. После неколико недеља јурњаве, гужве и... Continue Reading →

Време је за паузу

„Здраво мама, шта радиш? Како си спавала?“ „Добро, мало ме штецао кук, али ништа страшно. Извини драга, не могу сада да причам, дошле су ми комшинице на кафу. Чујемо се касније.“ И уз жамор веселих жена, прекида ми везу. Замишљено држим слушалицу, не примећујући упорно: тутуту и питам се да ли је реално да завидим... Continue Reading →

Климакс – није фер

Кад год легла и колико год спавала исто је: будим се уморна, надувена и мрзовољна. И сваког дана одлажем посао за сутра. А сутра седим и празно буљим у компјутер. После пола сата одустајем, скувам нову кафу и одиграм слагалицу. И свако вече нови план: сутра ћу устати орна и ведра и сваки минут биће... Continue Reading →

Одвајање од деце

Увек имам трему када пратим децу на пут, свеједно да ли је екскурзија или су припреме са клубом. Са годинама полако јењава, али не нестаје. И дан данас се живо сећам агоније када сам се први пут развајала од старијег сина. Нисмо имали бабе у Београду, тако да се он ни на једну ноћ није... Continue Reading →

Број 36

Ући у конфекцијски број 36. Чиста фатаморгана, али жеља је огромна и ја упорно навлачим стари свилени комбинезон. После много година идем на свадбу и морам да искористим прилику и скоцкам се. Одувек волим лепу гардеробу и волим на њу да трошим новац. Неки моји пријатељи са презрењем гледају имућне људе који пар хиљада еура... Continue Reading →

Пријатељство

Шта је пријатељство? Колико смо спремни да се дамо? Да ли прави пријатељ има право на слабост, да нешто не може? Колико једни другима дајемо и има ли вага да се то премери? И да ли има потребе за тим? Ако нема, одкуд кривица која ми притиска груди. Ја дајем једно, пријатељ друго, али где... Continue Reading →

Страх

Будим ме дрхтавица и паралишући страх. Страх за живот. Страх од живота. Моја драга има рак дојке. Боли ме стомак. Боле ме груди. Од чега? Да ли зато што нисам добила менструацију два месеца или и у мени расте неки андрак? Хипохондрија ме растури, не могу ни о чему да размишљам. Не смем ни да... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: