Хвала за кишу

Лагано, на прстима, шуњам се ходником према излазним вратима, пажљиво притискам кваку, пружам корак и таман када ми на уснама заигра победнички осмех, пресече ме брундав глас: “Мама, шта има за доручак?” Крв ми у трену прокључа. Бесно лупам вратима, нервозно добацујући: “Немам појма. Шта направиш.” И као да ме чопор вукова јури, трком се... Continue Reading →

Огледање

7.30h. Дивно. Требало ми је читавих десет дана да продужим спавање за два сата, али успела сам. И нервоза у стомаку је постала подношљивија. Не могу да кажем да је нестала, али је грч олабавио. Мада, и даље постоје благе варијације у расположењу. На пример, пред излазак у куповину, врати ми се немир у изворној... Continue Reading →

Изолација

5.15h. Већ треће јутро заредом буди ме чвор у стомаку. Боже, колико мрзим тај осећај. Наравно, није ми непознат, годинама ме кињи у свакој иоле драматичној ситуацији. Све сам пробала да га уклоним, и психотерапију, и веру, и позитивне мисли, и игнорисање, и ништа. Добро, није баш ништа, спласнуо је добрано, али, на моју велику... Continue Reading →

Утеха

Беспомоћно гледам у телефон који непрекидно звони и не знам шта да радим. Глупава савест ми упорно звоца: није у реду да не одговориш на позив, међутим жеља да заврљачим телефон кроз прозор, прејака је. Искрено, била би то лака одлука да се у мени не води стална борба између раздируће потребе за људима и... Continue Reading →

Пут за Сардинију

Окрећем последњу страницу, лагано спуштам књигу на крило и збуњено гледам у ноћни мук. Нисам могла ни да наслутим у предходних четристо страница, да ће ме крај овако продрмати. Изненадио ме Ћосић. Вратила сам му се први пут после школских дана, жељна неке друге приче и старинског стила приповедања, сморена тренутном књижевном понудом. И баш... Continue Reading →

Летим

Док се лагано протежем у кревету, чежњиво призивајући сан, делићем мозга схватам да је у соби нешто необично. Брзо одбацујем будне мисли и навлачим јастук преко главе покушавајући да пригушим сунчев зрак, који ме кроз прорез на ролетни, боде директно у око. И мада упорно замишљам бескрајно плаветнило и облаке који плутају око мене, не... Continue Reading →

Поломљена гитара

У углу дневне собе, згужваног тела, обавијена замршеним жицама, лежи моја располућена гитара. Забезекнуто гледам час у тужну гомилу, час у бледо лице мог сина и гутам врисак у грудима.   "Извини мама, случајно сам је оборио. Много ми је жао.“ Ни приближно колико је мени, мислим, али ћутим. Боже, што је тешко бити присебан,... Continue Reading →

Ја живим тамо далеко

„Хало, Нeнo, где си?“ „На договореном месту, чекам те код Теразијске чесме. Где си ти?“ „Ту сам у граду, али кружим већ пола сата и не могу да нађем место за паркирање. Овај луди град је у хаосу, пола улица је раскопано, а пола блокирано гужвом. Извини, мало ћу да касним.“ Збуњено окрећем телефон у... Continue Reading →

Мој пријатељ је тамо далеко

Стојим на ивици тротоара и упорно покушавам погледом да пратим такси који се губи и нестаје у градском метежу. Радост од пре пола сата у трену је заменила туга и љутња. И тако сваки пут, и тако већ двадесет пет година. Да ли сам ја бескрајно тврдоглава жена или је стварно толико напорно имати пријатеља... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: