Пут за Сардинију

Окрећем последњу страницу, лагано спуштам књигу на крило и збуњено гледам у ноћни мук. Нисам могла ни да наслутим у предходних четристо страница, да ће ме крај овако продрмати. Изненадио ме Ћосић. Вратила сам му се први пут после школских дана, жељна неке друге приче и старинског стила приповедања, сморена тренутном књижевном понудом. И баш... Continue Reading →

Летим

Док се лагано протежем у кревету, чежњиво призивајући сан, делићем мозга схватам да је у соби нешто необично. Брзо одбацујем будне мисли и навлачим јастук преко главе покушавајући да пригушим сунчев зрак, који ме кроз прорез на ролетни, боде директно у око. И мада упорно замишљам бескрајно плаветнило и облаке који плутају око мене, не... Continue Reading →

Поломљена гитара

У углу дневне собе, згужваног тела, обавијена замршеним жицама, лежи моја располућена гитара. Забезекнуто гледам час у тужну гомилу, час у бледо лице мог сина и гутам врисак у грудима.   "Извини мама, случајно сам је оборио. Много ми је жао.“ Ни приближно колико је мени, мислим, али ћутим. Боже, што је тешко бити присебан,... Continue Reading →

Ја живим тамо далеко

„Хало, Нeнo, где си?“ „На договореном месту, чекам те код Теразијске чесме. Где си ти?“ „Ту сам у граду, али кружим већ пола сата и не могу да нађем место за паркирање. Овај луди град је у хаосу, пола улица је раскопано, а пола блокирано гужвом. Извини, мало ћу да касним.“ Збуњено окрећем телефон у... Continue Reading →

Мој пријатељ је тамо далеко

Стојим на ивици тротоара и упорно покушавам погледом да пратим такси који се губи и нестаје у градском метежу. Радост од пре пола сата у трену је заменила туга и љутња. И тако сваки пут, и тако већ двадесет пет година. Да ли сам ја бескрајно тврдоглава жена или је стварно толико напорно имати пријатеља... Continue Reading →

Врелина

Седим на високој стени, главе наслоњене на обгрљена колена, а испред мене нестварна слика планинског венца који се пружа у недоглед. Магла се лагано подиже и пашњаци блистају на јутарњој роси. Тишина испуњава моју душу ванвременским миром. Сунце се лагано помаља између врхова дрвећа и танани зраци ме нежно милују. Изненада, зраци постају све јачи... Continue Reading →

Одмор

“Желим да идемо на море у неко веће место. Прошле године сам се сморио у оној селендри.” “А ја хоћу да останем у Београду.” “Ништа ти не фали да се бар десет дана дружиш са породицом. Целе године си са друговима.” “Али мени је досадно са вама! Да бар идемо у Шпанију, где летује сав... Continue Reading →

Загрљај

„Драга Марија,“ и у трену ми затрепери притајена радост у грудима. Нисам јој дуго писала, иако волим да се с' времена на време огрнем њеним ентузијазмом. Марија је моја бивша психотерапеуткиња. Она је једина особа којој без стида могу све да испричам, којој не морам да се правдам, објашњавам, која и када критикује, разуме. Недостаје... Continue Reading →

Љубав – како, шта, кад?

Окрећем последњу страницу и полако склапам корице. Иако сам на почетку била помало скептична, књига је успела да ме заинтригира. Не волим популарну психологију, решења у ходу и без муке, чаробне и просветљујуће реченице, тренинге и тренере живота, испирање мозга и удаљавање од себе, проблема и живота. Немојте погрешно да ме схватите, подржавам све што... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: