Без заштите

Да ли због маске на лицу, изненадног валунга или сунца које беспоштедно пржи, тек, тело ми у секунди експлодира од врелине и капљице зноја линуше низ моје чело, груди, леђа. Од наглог топлотног удара, обузе ме снажна малаксалост и ја спустих цегере са пијаце поред ногу. Док успаничено скидам маску и тражим по препуној торби... Continue Reading →

Туга заглављена у бесу

Црвено небо полако најављује зору, а ја и даље празно буљим у кровове кућа. Већ трећу ноћ бдим над градом. Глупа несаница која ме је поробила пре пар година, никако да ме остави на миру. Додуше, повремено нестане и ја се тада наивно понадам слободи, но, безобразница се обично само притаји иза ћошка и чека... Continue Reading →

Признајем – крива сам

Колико далеко и дубоко може да досегне родитељска кривица? Да ли сам стварно крива за агонију кроз које моје дете пролази ових дана, а и ја са њим? Да ли сам га паметно усмеравала и васпитавала? До јуче сам била страшно бесна на већ дугогодишњи родитељски тренд у избору факултета деце: само да буде лако... Continue Reading →

Мајка све то најбоље зна

Изнервирано чкиљим у телефон и не могу да верујем да је тек 6.15h. Очигледно, нема вајде од спавања. Неки досадни немир ме већ пола сата преврће по кревету. Све сам променила, и душек, и јастук, и ћеби и ништа не вреди. Сан се једноставно посвађао са мном. Потмула главобоља од укоченог врата почиње све јаче... Continue Reading →

Хвала за кишу

Лагано, на прстима, шуњам се ходником према излазним вратима, пажљиво притискам кваку, пружам корак и таман када ми на уснама заигра победнички осмех, пресече ме брундав глас: “Мама, шта има за доручак?” Крв ми у трену прокључа. Бесно лупам вратима, нервозно добацујући: “Немам појма. Шта направиш.” И као да ме чопор вукова јури, трком се... Continue Reading →

Огледање

7.30h. Дивно. Требало ми је читавих десет дана да продужим спавање за два сата, али успела сам. И нервоза у стомаку је постала подношљивија. Не могу да кажем да је нестала, али је грч олабавио. Мада, и даље постоје благе варијације у расположењу. На пример, пред излазак у куповину, врати ми се немир у изворној... Continue Reading →

Изолација

5.15h. Већ треће јутро заредом буди ме чвор у стомаку. Боже, колико мрзим тај осећај. Наравно, није ми непознат, годинама ме кињи у свакој иоле драматичној ситуацији. Све сам пробала да га уклоним, и психотерапију, и веру, и позитивне мисли, и игнорисање, и ништа. Добро, није баш ништа, спласнуо је добрано, али, на моју велику... Continue Reading →

Утеха

Беспомоћно гледам у телефон који непрекидно звони и не знам шта да радим. Глупава савест ми упорно звоца: није у реду да не одговориш на позив, међутим жеља да заврљачим телефон кроз прозор, прејака је. Искрено, била би то лака одлука да се у мени не води стална борба између раздируће потребе за људима и... Continue Reading →

Пут за Сардинију

Окрећем последњу страницу, лагано спуштам књигу на крило и збуњено гледам у ноћни мук. Нисам могла ни да наслутим у предходних четристо страница, да ће ме крај овако продрмати. Изненадио ме Ћосић. Вратила сам му се први пут после школских дана, жељна неке друге приче и старинског стила приповедања, сморена тренутном књижевном понудом. И баш... Continue Reading →

Летим

Док се лагано протежем у кревету, чежњиво призивајући сан, делићем мозга схватам да је у соби нешто необично. Брзо одбацујем будне мисли и навлачим јастук преко главе покушавајући да пригушим сунчев зрак, који ме кроз прорез на ролетни, боде директно у око. И мада упорно замишљам бескрајно плаветнило и облаке који плутају око мене, не... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: