Без заштите

Да ли због маске на лицу, изненадног валунга или сунца које беспоштедно пржи, тек, тело ми у секунди експлодира од врелине и капљице зноја линуше низ моје чело, груди, леђа. Од наглог топлотног удара, обузе ме снажна малаксалост и ја спустих цегере са пијаце поред ногу. Док успаничено скидам маску и тражим по препуној торби влажне марамице, из мучне реалности трже ме груб мушки глас:

“Полази испред мене!”

“Нећу.”

“Полази кад ти кажем, немој…”, зарежа брундоња.

“Шта немој…, шта ћеш да ми урадиш? Нећу да идем и тачка, хоћу да останем са другарицама. Па шта ако сам мало попила, Јела је добила стипендију, путује у Америку и мало смо се опустиле. Остави ме на миру и иди.”

Окрећем се баш у трену када огромна мушка рука полете према пркосно истуреној брадици слатке, танане плавушице и снажно се спусти на њен образ. Она се изненађено заљуља, ухвати рукама лице, али зелене очи пркосно засијаше:

“Хајде удри, само то и знаш. Убиј ме слободно, али ја не идем са тобом.”

Ручерда као балван велика моментално спусти други, па трећи шамар на нежно лице. Девојка се затетура и панично погледа према препуном кафићу, али мук. Нико не реагује. Нико не стаде у њену одбрану. Ни ја. Осећам бес, страшан, паралишући, али исто толики и страх од громаде која бесни над лепотицом. Очи јој у моменту блеснуше муњом сазданом од бола, јада, љутње, али истог часа и гаснуше и она га бојажљиво ухвати за руку и тихо прошапута:

“Добро, ‘ајде, полазим, молим те, само престани. Што си тако љут, па шалила сам се. Ево идем…” И погурено крену испред њега према паркираном ауту.

Весела девојка од пре пар минута у секунди се преобрази у старицу. У трену ми сузе оквасише лице, не могу да се смирим, груди хоће да ми експлодирају од туге, беспомоћности и неправде. Девојка изгледа тако младо и крхко, како је доспела у канџе овог гориле?

Да ли стварно због једне младалачке грешке и лоше процене, она мора надаље да трпи ову тортуру? Како изађи из везе са насилником? Нико није ни покушао да је одбрани. Кривица ме цепа, зашто нисам нешто урадила, зашто нисам бар глас дала? Да ли смо стварно паралисани од страха и немамо никакву одбрану од бахатих насилника? Па то сутра може бити наша ћерка, зар само тада треба да реагујемо?

Боже, колико желим да се у овом тренутку преобразим у грмаља од два метра сатканог од сирових мишића и саставим са земљом ову будалетину. Жеља, нагон, животињски порив да га тучем без престанка је толико јака, да ми утробу цепа. Можда није одговор на насеље насиљем, али ја тренутно имам само страшну жељу да га унаказим од батина. Не оружје, не нож, желим физички, сопственим песницама да га саставим са земљом. Желим да он осети бол, а ја испразним ову нагомилану љутњу на све силеџије ( пословне, приватне, психолошке, емотивне) пред којима се годинама уплашено склањам.

Мора да се на мом лицу очитавала читава ова агонија, јер ме ускоро уштину за гузу храпав глас комшинице:

“Ааа, јесте ли видели у шта се направила наша омладина? Брука и срамота! Потпуно су изгубили морал, постају прави пропалитети и пробисвети.”

Страшан бес који је роварио по мојој утроби, претио је да се отргне контроли и затрпа брбљиву жену. Повраћа ми се од оваквих моралних говоранција. Надљудским напором се савладах и само бесно одвратих:

“ Не заборавите, та одвратна, неморална омладина, то нису неки ванземаљци, већ наша деца. Велико је питање где је ту наша одговорност.”

Узмам цегере и брзо крећем напред. Мука ми је од оваквих проповеди. На сваком кораку слушам критике и грдњу омладине. А оптужбе највише служе да би ми опрали себе и оградили се од проблема. Они су такви родили, такви су сами од себе, њихово понашање нема везе са нама.

Хаха, кад би се шалили! Хајде бар на секунд да не будемо ми центар света.

Крајње је време да одрастемо и покажемо мало емпатије према било коме, за почетак према рођеној деци која имају проблеме. Требали би бар да пробамо да разумемо шта им се дешава, јер можемо ми да бежимо, критикујемо и правдамо се колико хоћемо, огроман део кривице је наш.

Хајде да прекинемо са осудама тамо неког родитеља, тамо неког туђег детета и покушамо да разумемо наше дете које се мења. За почетак, признајмо да је велики притисак на то мало биће, а нас је, на жалост, све мање у кући. Прича: “немој да јуриш богатог мангупа” нема никаквог смисла ако ја радим шеснаест сати због добрих кола, гардеробе и путовања. Када и како смо испустили децу и појурили новац, а сада се напрасно љутимо на њих? Признајем, било нам је много тешко: смењивали су се социјализам, неокапитализам, транзиција и криза преко ноћи. Лудило државе, друштва, јурњава посла, помешана са: одсуствањем из куће, жељом да будемо другачији од наших родитеља и постанемо другови са децом, немањем снаге и умећа да поставимо границе и спроводимо казне, удружена са медијским тровањем омладине давањем простора примитивним, необразованим, морално потонулим старлетама и криминалцима; довела је до тога да смо се само једног јутра пробудили и схватили да је наша мала девојчица пљунута напућена певаљка са ТВ-а, а син набилдовани навијач.

Да ли можемо да схватимо колико је нашој деци тешко да одрастају у оваквом окружењу?! Ја ћу бар да покушам. Имам педесет година животног искуства и године озбиљног рада на себи, па ипак ме излудели климактерични хормони као гранчицу бацају горе доле. Могу у трену да плачем, да вичем, да се смејем, да буктим од енергије и падам у бедак. А шта једно младо, презаштићено биће да ради када га нападне хормонска аждаја са петнаест година, а родитеља нигде? Где да нађе узоре, на кога да се угледа и ослони?

Страшно ме боли тренд да девојке запостављају и утишавају своју памет и знање, само да би битанга поред ње испала вредан, достојан партнер. Шта радимо ми са женском децом па желе да су глупе луткице и пратиље бахатих, богатих скоројевића? Да ли је новац све заменио? Да ли се тендециозно поново напада интелект жена, пласирањем блогерки о шминкању и скупој гардероби?

Разумем њих, разумем нас и плашим се да смо сви изгубили битку са великим братом. Отима нам и скрнави децу, а нама мења свест па купујемо ћерки нове, силиконске груди за 18 рођендан!? Изгледа да смо сви скренули са правог пута, почињем све више да верујем у теорију завере моје тетке из Хецеговине, можда нас стварно Американци посипају неким прашком и заглупљују.

Па ипак, некако ми се чини да не смемо седети скрштених руку. Можда још није касно да се ресетујемо и пружимо отпор. Желим назад наше паметне девојчице и дечаке, желим да постану зрели, одговорни, срећни људи, а не програмирани зомбији, који ће испраног мозга пратити тупаве вође. И у држави, и на послу, и у кући.

Држава баш то жели, али нама је време да се пробудимо, побунимо и спасимо нашу децу.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: