Туга заглављена у бесу

Црвено небо полако најављује зору, а ја и даље празно буљим у кровове кућа. Већ трећу ноћ бдим над градом. Глупа несаница која ме је поробила пре пар година, никако да ме остави на миру. Додуше, повремено нестане и ја се тада наивно понадам слободи, но, безобразница се обично само притаји иза ћошка и чека тек ситан миг да ме заскочи. Знам зашто је и сада ту, ал’ опет, могла би неку тугу и да прескочи.

Шест месеци. Јел’ могуће да је прошло толико, а ја и даље живим као утрнула, паралисана биљка пуна чемера и љутње. Боже, помози ми да изађем из овог лавиринта беса и напокон се исплачем, јер суза нема ни за лек. Ни у причи о њој, ни у мислима, ни на сликама. Нека ледена чељуст ми је заробила груди и не да ми да дишем. И зато радим. Без прекида и паузе чистим, рибам и полирам. Чини ми се да бих могла да накратим дрва за цео град. Радим, љутујем, радим, љутујем и успут негујем страшну усамљеност. Усамљеност до физичког бола.

А реално, нисам сама. Ту су пријатељи, родбина, муж, али ја их све здушно одгурујем. Шта ћу кад појма немају колико сам изгубљена у жалости. Све погрешно раде, нуде ми паметне савете, веселе разоноде, мудре предлоге, а мени ништа од тога не треба. Једноставно ме не виде и то ме опасно љути. Некад одћутим, некад дрекнем, некад се једноставно не јављам. Е, ал’ кад се они уморе и повуку, мене самоћа потпуно преклопи.

Знам да сам грозна у свом болу, ал’ ипак, зар не могу бар на трен да склоне своју увређеност и покушају да схвате моје луде поступке. Признајем, нису пристојни, разумљиви, нису чак ни тугаљиви да се човек сажалили. Ја сам најчеше једна бесна аспида која сеје пламен. Свесна сам да не тугујем прихватљиво и политички и социјално коректно, али, зар постоји универзално понашање за бол? Зар свако нема право да бар у туги буде свој? Ја нисам бирала овакву јару у себи и силно бих желела да грудва у грудима исцури сузама. Па ипак, зар и таква не заслужујем загрљај?

Знам да тражим много. Знам да тражим њу.

Само је она умела беспоштедно да се преда, да те разуме и оправда и кад оправдања нема. Само код ње су твоја осећања најважнија, а њена кривица највећа. Страшно ме љутило што се даје свима без селекције, а сада схватам да добар човек не бира, он је једноставно добар за све.

Када ће ово престати? Већ шест месеци љутујем на њу што ме је напустила, на себе што не могу још да јој опростим одлазак, што до задњег трена нисам хтела да прихватим неминовност растанка. Љутујем на губитке, на неправду, на живот, на смрт.

Опростите ми. Много је тешко. И траје…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: