Признајем – крива сам

Колико далеко и дубоко може да досегне родитељска кривица? Да ли сам стварно крива за агонију кроз које моје дете пролази ових дана, а и ја са њим? Да ли сам га паметно усмеравала и васпитавала?

До јуче сам била страшно бесна на већ дугогодишњи родитељски тренд у избору факултета деце: само да буде лако и исплативо. Годинама се свађам са познаницима који одговарају, па чак забрањују деци да упишу медицину, фармацију, технологију. Имала сам нападе беса на реченице: која будалетина уписује грађевину, шта ће му медицина да се сатире од учења десет година за бедну плату, када може лагано да заврши ФОН и зарађује фантастично.

Није ми било нормално да паметно, бистро дете завршава приватни факултет, јер је тако лакше. Изгубили су се сви критеријуми осим да нам се дете не намучи. Али, зашто? Зашто да не учи захтевно градиво, поготово ако га занима? Одакле нам право да судимо? Гризе ли нас савест што ће нам деца радити послове које не воле? Да ли је новац постао све? Да ли знање више нема никакву вредност?

Шта се десило са нама? Наши необразовани родитељи су желели да им наследници буду лекари, инжињери, правници, а данашњи интелектуалци масовно гурају децу на менаџмент. Да ли смо потпуно деморалисани, потпали под тровачки утицај нашег болесног друштва и тренда веза, неписмености и површности у свему? Јесу ли успели баш толико да нас убију у појам?

И зато, годинама упорно заступам јаке факултете, јер сматрам да у учењу и решавању захтевних, комплексних задатака и градива, лежи читав људски развој, и интелектуални, и социјални, и психолошки. Додуше, почесто ме окружење чудно погледа, јер то пропагирам ја, која сам пре двадесет година завршила Технолошко-металуршки факултет, а немам ни дана радног стажа као инжењер у струци. Тужно јесте, али да ли ми то лоше искуство даје право да другима ускратим развој?

Е, а јутрос све то пропитујем, док са чвором у стомаку чекам резултате пријемног испита мог сина на Електротехничком факултету. Подржала сам његову жељу, била поносна што не иде, као пола његових надарених другара, на модеран ФОН, а сад се питам јесам ли била у праву.

У нашем школству постоји чврсто, дугогодишње правило од кога ни професори, ни министарство, ни друштво не одступа: према доброј деци и добром човеку нема милости. Поклонити са пет кечева двојку то је у реду, али две четворке и две петице захтевају бар сат времена пропитивања целокупног градива. Награђивање труда не постоји, ту смо строги, захтевни, цепидлаке. Шира слика детета нас не занима.

Тако и овај глупи пријемни на ЕТФ-у. Нема везе што су деца четири месеца била у карантину без наставе, без обећаних професора за припреме, без матуре и људског опраштања од пријатеља из једног великог и битног дела младости. Кога брига што су били померени страхом и општом хистеријом, сломљени и затрпани са милион најразличитијих информација: помера се пријемни за јесен, не, биће он-лине, не, биће у августу, не, биће сад, али не знамо ни кад, ни где, све до последњег дана. Не, то нас не занима, ми баш желимо да сатремо и ово мало деце која желе тешки факултет, ударићемо их одмах маљем у главу и деморалисати. Даћемо им један од захтевнијих пријемних испита у последњих десет година, саставићемо обимне, комплексне задатке, показаћемо им колико су глупи, јер само тако смо ми много паметни (а потврдила нам то и Менса). Пустићемо их на дерби, а овде ћемо их натерати да раде три сата под маскама, уз претњу да ко почеше нос и помери маску, дисквалификован је. Бићемо строги, показаћемо ми њима шта је снага силних над слабима, јер то учимо од наше власти. Терор, прогон, ниподаштавање и омаловажавање памети то је тај популаран тренд, то нас пали као нацију.

Боже, опрости ми, али страшно сам љута. Љута на себе, на ову квази интелектуалну елиту која је толико искомплексирана статусом у друштву да нема храбрости да покаже револт држави, већ своје фрустрације лечи на деци. Емпатија, подршка, разумевање – шта то беше???

Нема ту неке филозофије, једноставно признајем – крива сам. Памет, знање, поштење, рад које тврдоглаво прокламујем годинама, сада искрено пропитујем.

И да не заборавим: живео климакс, који ми даде снагу да осетим и испљунем сав овај сиров бес који ми се већ годинама гомила.

Епилог: Уписао је. Он срећан, а ја замишљен, испумпан балон. Како даље?

One thought on “Признајем – крива сам

Add yours

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: