Хвала за кишу

Лагано, на прстима, шуњам се ходником према излазним вратима, пажљиво притискам кваку, пружам корак и таман када ми на уснама заигра победнички осмех, пресече ме брундав глас:

“Мама, шта има за доручак?”

Крв ми у трену прокључа. Бесно лупам вратима, нервозно добацујући:

“Немам појма. Шта направиш.”

И као да ме чопор вукова јури, трком се спуштам низ степенице. Свеж, прохладан ваздух ми у моменту избистри главу. Убиће ме ове промене расположења. Дишем дубоко и подижем лице високо према небу. Осећам како ми ситне капљице кише нежно милују образе и смирују устрептало срце. Треба ми пар минута да се приберем, навлачим капуљачу и крећем у дугу шетњу. Одувек волим да луњам по киши. Ништа ме тако не опушта као ово уједначено добовање. Скрећем иза првог угла и настављам утабаном стазом, уским, кривудавим уличицама. Тишина. Нигде живе душе. Права милина. Могу мирне савести и маску да скинем. Крстарим из сокака у сокак и гледам у ниске, ушорене куће са слатким, шареним баштама. Једнога дана купићу и ја кућу. И то баш овде, на Калварији, где мој тврдоглави Земун још увек љубоморно чува приватност човека као људског бића.

И као што то обично бива у оваквим ситуацијама, са смиривањем се пробуди глупава кривица: да ли сам баш морала онолико да вичем? Дете је само било гладно. Не знам, можда и нисам, али да се разумемо нешто. Као прво, тај шеснаестогодишњи момак од метар и осамдесет, није више дете. Ако се његов прадеда у тим годинама оженио, може и он сендвич да направи. А као друго, и најважније, ја више немам снаге да поднесем ни један једини захтев, питање, па чак ни молбу. Годинама, тачније деценијама сам услужна ћерка, мајка, куварица, љубавница, дружбеница, сестра, тетка. Овај карантин је то само компримовао и изазвао ерупцију прохтева. Не могу више. Треба ми пауза, ваздух. И тишина.

Има већ недељу дана како сам увела ову обавезну шетњу, у питању је чист опстанак. Постала сам опасно алергична на кухињу, судове, усисивач, пеглу, мужа, а богами и на децу. Ја сам климактерична жена, затворена са два тинеџера и средовечним слободним уметником, хормони врцају на све стране. И баш ме брига, да ли ме ико разуме. Престала сам да чекам да ме се неко сети, одмени, сажали и кренула да саму себе спашавам.

Ни друштвене мреже више не могу да поднесем. Мајке ми, ако добијем још једну поруку о позитивном утицају короне и зближавању породице у карантину, полудећу. Па, да ли сте ви људи нормални? Насилно затворите три генерације у педесет квадрата, а онда им још држите мотивационе говоре о љубави и блискости. Ма да, познато је да из затвора сви излазе смирени и дружељубиви. Не треба мени корона, ја се са клинцима дружим сваки дан и без овог глупавог вируса. Тренутно много више бринем шта ће са нама бити, ако ово потраје. Нервоза расте, тензија се шири, мајке ми, смучићемо се једни другима и без хормоналног лудила. И зато повремено побегнем, одмарајући и себе и њих.

Затварам очи, опијена мирисом јоргована из суседне баште, скрећем иза угла и туп, ударам у нечије велике, чврсте груди. Истог трена, као дивља, помахнитала звер панично скачем два метра у страну и усплахирено намештам маску. Нервозно подижем поглед, спремна на јетку реплику и у секунди остајем без речи. Са висине ме насмејано гледају два очаравајућа зелена ока. Момак се извињавајући осмехну, очигледно силно забављен мојим махнитим узмицањем и без журбе настави даље. Збуњено стојим на средини тротоара, не скидајући поглед са широких леђа која се лагано њишу низ улицу. Бог те мазо, какав фрајер.

Пре само пар недеља, ова климактерична госпођа би уживала у судару са оваквим мушким примерком. Није чак ни превише млад да би ме савест пекла. Све потаман, чист фетиш, а шта ја радим? Сумануто скачем и бежим од њега, као да је губав.

Благи Боже, шта уради ова корона од мене?

Било је довољно само месец дана изолације да постанем алергична на обичан, безазлен додир. Колико ли ће ми времена требати да се ресетујем на старо и поново опуштено загрлим пријатеља?

http://www.vannabemagazine.com/klimaktericni-dnevnik-hvala-za-kisu/

One thought on “Хвала за кишу

Add yours

  1. Ah, draga moja, ovaj tvoj tekst me potpuno razgalio (izraz koji je koristila moja nana za potpunu prijatnost).
    Nije čudo što smo prijateljice. I istomišljenici. Naravno, ne moramo biti istomišljenici da bismo bili prijatelji ali kod nas dve to je slučaj.

    Vesna

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor na Vesna Vasiić Odustani od odgovora

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: