Огледање

greta21

7.30h. Дивно. Требало ми је читавих десет дана да продужим спавање за два сата, али успела сам. И нервоза у стомаку је постала подношљивија. Не могу да кажем да је нестала, али је грч олабавио. Мада, и даље постоје благе варијације у расположењу. На пример, пред излазак у куповину, врати ми се немир у изворној снази. Мука ми је од припрема, од зазирања од пролазника и чекања у редовима, а поготово ме смара процедура кад се вратим кући. Лактом звонце, раменом врата, прскање обуће, трчање кроз стан до терасе, скидање и прање гардеробе, туширање, дезинфекција намирница, рибање пода, брисање кваке и прекидача. Кад све то завршим, неупотребљива сам цео дан.

Срећом, данас није тај дан. Подижем ролетну и уживам у јутарњем сунцу. Изгледа да живот почиње да добија своје обрисе и у овим ненормалним околностима.

Наравно, то смирење није дошло само од себе. После недељу дана страха, решила сам да преузмем драстичне мере заштите. За почетак, десетковала сам вести, савете, клипове и сајтове о корона вирусу. Укинула сам и чланке о теоријама завере, катастрофама, економском пропасту и биолошком рату. Ниједна та информација није ми донела ништа, осим узнемирености. Ја просто не знам шта ћу са њима. Немам никакву моћ да утичем на глобалне промене и завере моћника. Биће шта бити мора. На крају сам смањила и разговоре са паничарима и теоретичарима, јер не могу да мислим да је корона вирус обична прехлада, а нећу да верујем ни да је смак света.

Једноставно сам једног јутра скувала кафу, удахнула дубоко и запитала се: шта мене опушта? Наравно, прво је изнедрила шетња Кејом, али сада је била немогућа. Преостало ми је само читање књига. Ок, али шта да узмем? И, ту креће журка. Стојим испред позамашне библиотеке и мозгам. Да ли белетристика или моја литература из психодинамског консалтинга? Можда би било најбоље да их комбинујем, мало опуштања, мало струке (после свих ових турбуленција, и психолошких и економских, треба разумети клијента и помоћи му).

И, као и сваки добар ђак, бацам се прво на белетристику. Хм, књига не сме да буде ни много тешка, ни много мрачна, ни нека лимунада. Виктор Пељевин, добар, али тежак; Захар Прилепин, сјајан, али мрачан; Мураками, исто; Гросман, може, али мало касније. Желим нешто домаће… ха, ево решења: Пријатељи са Косанчићевог венца, Селенић. Та књига ми је некако промакла и сада је право време да јој се вратим. Сва пресрећна затварам се у собу, смештам у моју фотељу и већ замишљам дивно пријатељство са свим изазовима, заврзламама и лепотом, кад, оно… ух, какав зез. Данима сам увучена у замршен однос два човека, из два потпуно различита света и ковитлац осећања ме баца на све стране. Не кажем, добра је, али зар сада да читам о распаду моје земље? Упорна да је завршим, успут товарим на груди и силну тугу. Невероватно колико се траума свалило на овако мали простор у само сто година. Може ли то један народ да издржи? Окрећем последњу страницу, бесно бацам књигу на под и резигнирано узимам стручна предавања. И, гле чуда, прво за шта се качим је процес огледања. Магија подсвести на делу.

И мада сам небројано пута прочешљала ове странице, наредна три сата као опијена изнова подвлачим заокружене пасусе. Од првог сусрета сам фасцинирана огледањем. То је један чаробан процес кроз који сазревамо, развијамо се и учимо о себи, и то, од рођења (прво и најважније огледање у мами, тати, затим у вршњачким групама, пријатељима, партнеру, колегама…), до краја живота. Огледање се никада не завршава. Као што нам је потребно огледало да би видели сопствени лик, тако су нам неопходни други људи и односи да би уочили своје слепе углове. Преко упоређивања, критике, хваљења, саветовања, промишљања о томе шта нам је неко замерио или шта нама у другоме смета, (шта је ту наше, а шта његово), ми ширимо знање о себи и унапређујемо своју личност, односе и квалитет живота.

У реду, мислим да сам схватила. Да бих напредовала у животу, неопходни су ми људи који реагују на мене, али не само у дијади љубав-мржња, већ кроз цео спектар осећања, од одобравања, до ограничавања. Затим, морам да градим односе са њима и уједно непрекидно учим да посматрам те односе. И за крај, наравно најтеже. Требало би да ме што чешће голицају два моћна питања огледања: да ли могу да видим другог од себе (велика ЈА) и да ли могу у другоме да видим себе (емпатија).

Ух, увек кад дођем до овог дела, имам исти доживљај. Процес огледања је тако једноставан, лак и разумљив, а ипак, као пролећни вихор проструји кроз мене и нестане. Док замишљено стојим крај прозора и гледам у пусте, сабласне улице, заискри питање: где сам ту ја?

У карантину, заглављена у соби већ петнаест дана, ја схватам да сам се последњих година само штитила и склањала од нових људи. Окружена истомишљеницима, упорно сам се држала познатих и сигурних односа. Но, тако сам само хранила своје нарцистичке потребе, али уједно и стагнирала у уљуљканости своје лепоте, доброте и памети.

Можда је појачано због изолације, али осећам глад за новим, свежим, динамичним односима.

Осећам страшну глад за животом са људима.

Решила сам:

Објављујем бојкот површности и отуђењу.

Објављујем бојкот префиксу нај-.

Објављујем бојкот морам, журим, знам, умем, могу. (Настави низ…)

 

Klimakterični dnevnik: Ogledanje

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: