Изолација

Greta 26

5.15h. Већ треће јутро заредом буди ме чвор у стомаку. Боже, колико мрзим тај осећај. Наравно, није ми непознат, годинама ме кињи у свакој иоле драматичној ситуацији. Све сам пробала да га уклоним, и психотерапију, и веру, и позитивне мисли, и игнорисање, и ништа. Добро, није баш ништа, спласнуо је добрано, али, на моју велику жалост, није нестао. Ко зна, можда ни не може, можда је уписан у мом генетском коду и ја бих требала, напокон, да се помирим са тим. Е, сад се правим паметна и понављам мудре реченице, покупљене из разних психолошких књига. Лепо то звучи, али ја ипак никако не могу да схватим како да се помирим са нечим што из дна душе мрзим?

Преврћем се по кревету, покушавајући да поново заспим и тако бар привремено уклоним узнемирујуће мисли које ме запоседају чим отворим очи. Уједно, улажем надљудске напоре да не зграбим телефон и одмах проверим број нових случајева. И мада знам да постоји, једнако ме свака нова бројка баца у бедак. Зашто? Зато што упорно негујем зрнце наде да нас можда прескочи катастрофални облик епидемије. И та нада, данима чучи у мени, ја је устрајно храним, а нисам сигурна да ли је то добро. Јер, она се понекад опасно супроставља здравом разуму и прави озбиљне турбуленције у мом расположењу.

Иако не гледам у телефон и трудим се да развеселим себе смешним трачом који сам јуче чула, немир из стомака се ипак незаустављиво шири према грудима, глави. Е, ово је сад већ ризично, нешто је село на моја прса и скраћује ми дах. Морам нешто да урадим и изместим се из ове тачке. Поглед ми одмах полете према табли ксанакса-а на ноћном сточићу. Страшно мрзим да га пијем, а искрено, појма немам зашто. Мој огроман отпор према таблетама за смирење нема неког смисла, користим их ретко, само у кризним ситуацијама и силно ме копка шта ми је ту проблем? Да ли је могуће да ми је толико тешко да признам своје слабости, које и врапци на грани виде? Наравно, разборит разум ми говори да би било паметно ову јутарњу узнемиреност примирити, међутим, силан его држи таблу у руци и неодлучно је врти међ’ прстима.

Последњих неколико узнемирујућих дана, ујутру ме мори само једна дилема: ракијица или ксанакс? Оба ми пријају на свој начин, а заједно не иду. Ракија ме угреје, протресе, пробуди и да привид унутрашње дезинфекције. Добро је то, годи ми тренутно, али једна ракијица испари брзо, а већ две ме смуте у глави. Мислим, није лоша та смутњавина, али ја сада имам три мушкарца у кући, од тога два тинејџера и морам их нахранити и дезинфиковати. Јуче носим картон јаја са пијаце, а једна морална госпођа ми строго добаци: срам вас било, правите залихе? Ја је погледам бело и бесно промрмљам: То ми је, госпођо драга, само за два доручка.

Но, раме уз раме са првом дилемом, мучи ме и главобоља: које дезинфекционо средство да користим? Убише ме поруке на вајберу, фејсу, твитеру, инстаграму… све паре дадох на хемију. Прво асепсол. Па алкохол. Па вениш. Па доместос. Асепсол, имам неку малу бочицу од просле године, алкохол 200мл, остаје доместос, а он ме штипа за очи и гуши. Немам појма шта да радим, прскам једно, друго, треће, машина за веш ради непрекидно, тераса препуна јакни, прекривача, ћебади. Под хитно морам да се  ресетујем и саставим по свим пољима, јер залиха немам.

Теши ме једино то, што знам да је овај први удар панике код мене увек најјачи. И зато, често говорим себи, не јуначи се, не упоређуј са дивним храбрим женама које не пију ништа, које су смирене, сталожене, које немају страх, нити им је било шта тешко. Ја сам давно схватила (на жалост, не и прихватила) да сам једна ситна, уплашена душа, којој је ова глобална катастрофа најблаже речено – језива. Касније ћу се привићи, узети књигу, као за време бомбардовања, и побећи у имагинарни свет, али ми тренутно слова играју. Није да нисам пробала и то разне жанрове, (додуше, све осим љубавних романа, а можда је то прави излаз), али ништа ми не држи пажњу.

Дрхтање у грудима се наставља, а осећам и благу аритмију. Бесно скачем из кревета и пристављам кафу. Седим поред мог омиљеног прозора и знам, нешто морам да узмем. Признајем слаба сам и зато морам овај удар да преживим најбоље што умем. Признајем, имам страх од смрти, јер овог пута не могу да се вадим на страх за дечије здравље. Признајем, плашим се за свој живот. Иако га често омаловажавам, кудим, обезвређујем, изгледа да га ипак много волим. Морам да га чувам, а то подразумева, за почетак, да се смирим.

Гледам испред себе флашу ракије и таблу ксанакс-а и питам се: шта ми је чинит’?

 

https://wannabemagazine.com/klimaktericni-dnevnik-izolacija/

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: