Утеха

Helen4

Беспомоћно гледам у телефон који непрекидно звони и не знам шта да радим. Глупава савест ми упорно звоца: није у реду да не одговориш на позив, међутим жеља да заврљачим телефон кроз прозор, прејака је.

Искрено, била би то лака одлука да се у мени не води стална борба између раздируће потребе за људима и јаког умора од њих. Чини ми се да ми се осећања у трену мењају. Треба ми неко – мука ми је, треба ми неко – ућути, треба ми неко – остави ме на миру. И тако данима. Сваки пут ме изнова сломи тежина утешног разговора.

Велико питање је да ли људи око мене у овом моменту могу да ми дају оно за чим жудим? И ту долазим до главне загонетке: шта то мени тренутно треба?

Тужна сам, значи вапим за утехом. И то није проблем, сви је нуде. Но, заврзламу прави врста утехе. Сваком од нас она прија на другачији начин, и логично, другима нудимо оно што бисмо ми желели да добијемо. Или можда оно што нам је тренутно најлакше… Нема ни везе, поента није да критикујем наше слабости, већ да покушам да разумем себе. Јер, кад схватим за чим ми душа жуди, знаћу и коме да се јавим на телефон.

Ух, захтеван посао за неког ко се данима тетура у измаглици. Шта мојој души треба? И сузе клизнуше. Само једно: да чујем њен глас са друге стране жице. Недостаје ми. Боли ме утроба, мозак, срце. Туга, страшна, силовита, неутешна заробила ми је груди. Немам ваздуха. Изгубила сам неког јако драгог и не знам како даље. Знам да морам прихватити, али немам снаге. Треба ми помоћ. Треба ми ослонац бар на трен, али ових дана никако да га нађем.

Не могу да поднесем никакве смислене реченице, тугаљиве погледе, нити паметне предлоге. Не могу више да слушам:

Не претеруј, немој тако да се осећаш, живот је борба, идемо даље, буди јака. Да, али зар нико не схвата да ја тренутно нисам јака.

Преемотивна си, немој толико да се дајеш и урањаш у бол. Да, али зар не видите, зар не знате, то сам ја. Реците ми како?

Мисли позитивно, медитирај, смири мисли. Како, кад је она стално у мом срцу, мојој души, мојим мислима?

Разбићу некоме нос ако ми само још једном понови: Није у реду што се тако осећаш? Ко то одређује, ко је тај врховни судија за осећања? И баш ме занима која су то прописана осећања за тугу? Шта је примерено и дозвољено? Дође ми да вриснем: Јесте ли ви људи нормални, то су осећања, то је изван моје контроле. И кад их гурнем и не показујем, и кад их маскирам, и кад их одбацујем, све време су ту, само скривена чуче у ћошку и стрпљиво чекају да падне мрак. Избезумљују ме такве реченице и  наравно, онда се љутим, вичем и бесно спуштам слушалицу. И већ секунд касније на тугу натоварим и кривицу. Звали су да помогну, не заслужују мој бес. А опет, ништа им не би фалило ни да разумеју моју љутњу у коју понекад морам да побегнем да ме не би спржио овај неиздрживи жал.

Знам, није лако придржати нечију бол, јер тада делић тог бола мораш преузети на себе. Још је већа уметност бити са неким коме је тешко и гура те, а уједно страшно жели да га загрлиш.

Јеби га, много тражим.

Све разумем и све ми је јасно. Можда је ипак најбоље да се не јављам на телефон. И њима ће бити лакше. Мирна савест: пробали, позвали, нисам се јавила. И вук сит и козе на броју. Но, мука је то, што бар без једне козе, вук и даље остаје гладан.

И зато морам да нахраним вука и запитам себе: Шта ми је сада неопходно?

Па, ништа, само тишина и загрљај.

Треба ми неко да ћути са мном. Не могу сама.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: