Пут за Сардинију

Ava5

Окрећем последњу страницу, лагано спуштам књигу на крило и збуњено гледам у ноћни мук. Нисам могла ни да наслутим у предходних четристо страница, да ће ме крај овако продрмати. Изненадио ме Ћосић. Вратила сам му се први пут после школских дана, жељна неке друге приче и старинског стила приповедања, сморена тренутном књижевном понудом. И баш ми је пријало емотивно пропитивање Ивана Катића о истини, моралу, етици, слободи и оковима, интригирале су ме заврзламе породичних односа, фасцинирао ме искрен идеализам неких људи и свако вече слатко успављивало преопширно разглабање младих комуниста. Све у свему, било је лако, питко, освежавајуће и носталгично. А онда, туп Милена.

Потпуно расањена гледам у замишљену тачку, а у души пулсира неверица: да ли је могуће да се у животу једне жене, мајке, сестре, ћерке баш ништа није променило од 1939. године? Да ли је могуће да је, без обзира који пут изаберемо, сценарио исти? Чини ми се да, свеједно да ли смо удате из љубави или присилно, окићене новцем или сиротињом, ми ипак најлепше године проведемо упорно изгарајући у улози пожртвоване мајке, савршене домаћице, успешне пословне жене, добре ћерке, заводљиве љубавнице. Зашто се тек у касним четрдесетим пробудимо и запитамо: мора ли баш све тако?

Слушам Милену и све разумем. Двадесет година живи растрзана између љубави према мужу, оцу, брату и сину. Упорно се слама да помири острашћеног комунисту са задртим радикалом, сиромашне са буржујима, тврдокорне идеалисте са разочараним истинољубцима, трудећи се да у свом том хаосу заштити сина од помамљених фракција.

Шта је то климакс? Све више сам убеђена да то нису само подивљали хормони. Просто дође тренутак кад решиш да станеш и предахнеш, и када те, ођедном и ненадано, потпуно затрпа умор од бриге, неге, тешења, извињавања, удовољавања и чекања. Чекања да неко напокон узврати поглед и упита те: “Како си?”. Невоља је што је тај тренутак често преклопљен са тренутком када ти деца преко ноћи постају људи. Ако, то је здраво, тако треба, али си ипак нагло одгурнута са сцене. Ођедном, никоме више не требаш и све погрешно дајеш. Више ниси брижна, већ смараш, ниси услужна, већ нападна, ниси паметна већ напорна. И ти напокон схваташ да мораш да пустиш и децу, и мужа, и родитеље, и браћу и сестре, да не можеш да исправиш све неправде и помириш све стране. Седнеш, скуваш кафу, запалиш цигарету, погледаш се у огледало и заледиш. Потпуно разумем Миленин шок. Боже, где је то време прошло, како, куда и у чему се провукло? Свака жена може детаљно да преприча мужевљеве пословне успехе, дечије напредовање и одрастање, сећа се чак и гардеробе коју су клинци прерастали, али не и себе.

У свом том хаосу, туги, разочарењу и растрзаности, када син бира пут против ње, када муж гура своју каријеру, када отац и брат задрто бране своју истину, Милени стиже спасоносни позив од старог пријатеља. Неко је се сетио, али да ли је већ касно? Осећам свим својим чулима њену трепераву чежњу девојке пред нови састанак, али уједно и неспокој када види своје обрисе у огледалу. Да ли се ово тело може неком допасти? Јасно видим сало, стије, млохаве груди и ничим нисам задовољна, баш као ни она. Како издржати нечији сажаљив поглед? Како преживети разочарање најближих?

И док је савест, навике и породични окови вуку назад, она нагло устаје и одмахује главом. Доста је граница, бежања и кукавичлука. Предуго живи у зачараном кругу, мора да нађе снаге и искорачи из њега. Жеља да је неко види, чује, помилује и разуме, нађачава стрепњу и она креће на пут.

Како јој завидим на тој храбрости.

Затварам очи и заједно са Миленом укрцавам се на воз. Све време имам само једну стрепњу: неко ће је пресрести, уценити (морално, етички, емоционално, материјално, све једно) и натерати да се врати. Али она седа у празан купе, и мада не може да верује (а ни ја), ипак успева да се огради и осами. Полази јој за руком да тај свет у који је била усисана и из кога није видела излаз, остане иза ње и сваким километром постане све блеђи и блеђи. Постоји само она и њене жеље, њена осећања.

Бити само своја недељу дана! Повезати се са собом и осетити радост због тога што си жива и што си баш таква каква јеси. Да, вратиће се она јер воли те људе, али сада мора да нађе своје давно изгубљено место у сопственом животу.

Желим, хоћу, морам да верујем. Милени је успело 1939. године, кад је свет почео да гори у паклу другог светског рата, зашто не би мени.

Устајем брзо, узимам лаптоп и резервишем карту за Сардинију.

Klimakterični dnevnik: Put za Sardiniju

One thought on “Пут за Сардинију

Add yours

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: