Поломљена гитара

kristi3

У углу дневне собе, згужваног тела, обавијена замршеним жицама, лежи моја располућена гитара. Забезекнуто гледам час у тужну гомилу, час у бледо лице мог сина и гутам врисак у грудима.

 

„Извини мама, случајно сам је оборио. Много ми је жао.“

Ни приближно колико је мени, мислим, али ћутим. Боже, што је тешко бити присебан, разборит родитељ и одрастао, зрео човек. Дете у мени би најрадије урлало од туге и беса, али озбиљна жена само немо одмахује главом. Мрзим хистеричне испаде и не желим да казним искрено покајање и ненамерну грешку, али растућа тескоба у грудима хоће да ме угуши. У трену осећам навалу незаустављивих суза и само брзо климам главом и бежим у спаваћу собу. Немам снаге да објашњавам нешто што они никако не могу да схвате.

Гитара је мој први остварен тинејџерски сан и први испуњен младалачки хир и бунт. Добила сам је од родитеља за осамнаести рођендан. Неће разумети то моја деца, они немају појма шта је то вишемесечна чежња и борба за поклон. Не могу да их кривим, ја сам та која има неидрж. Зашто? Могла бих сада набројати сијасет оправдања, али истина је очигледна: слаба сам. Једноставно не могу да издржим њихове тугаљиве погледе. Сваки пут је иста прича: моментално ми се пробуде демони младости и оживе слике бескрајног чекања, молбе, стратегије и напора да добрим оценама, штедњом оскудног џепарца и сређивањем стана, зарадим поклон. И из тог мог дечијег бола, ја остварујем њихове жеље још из чежњивог погледа.

Не кривим ни моје родитеље, тада су се тако васпитавала деца, сви моји другови су сањали и чекали. Ко зна зашто, можда је било оскудније време, а можда су само били јачи и зрелији од нас. Међутим, посматрајући сад са дистанце искусног родитеља, мислим да је истина ипак негде на средини. Због равнодушности мојих дечака према новим стварима, схватила сам да понеку жељу морам да им одложим, понеку чак и прескочим, јер сам им овако ускратила најлепши део поклона: ишчекивање и маштање; али, исто тако знам да и превише затезања и преговарања прави исфрустрирану особу као што сам ја.

Наравно, гитара није била једино што су ми родитељи купили, али је то била прва ствар која је била само моја. Играчке, гардеробу, грамофон, плоче, бицикл, све је то било заједничко и све сам делила са сестром. Гитару сам свирала само ја. Био је то мој велики успех и огромна победа, јер: гитара је била луксуз (а луксуз је тада био недозвољен), непрактична (практичност је била најважнији аргумент при куповини), ризична јер паре су бачене ако не научим да свирам (а новац се никада није бацао), бунтовна (а они су били на лошем гласу). Па ипак, моји родитељи су ми је купили. Боже, колико сам је волела.

Одавно је то стара, раштимована гитара коју нико не свира, али има посебно место у мом срцу и прати ме где год се селим.

Бацам поглед на сат, један је по поноћи, а сна ниодкуда. Лагано устајем и на прстима одлазим до мог пушачког прозора. Успутан поглед на гомилу жица у ћошку изазва нови налет суза. Палим цигару, вучем дим за димом и гледам у округао, жути месец који је сео на комшијин кров, решен да ми ноћас прави друштво.

Шта ми је? Зашто не могу да се смирим? Шта ли сам све сместила у ту моју гитару? Ко зна… Можда су са њом моје жеље добиле своје место, ма колико глупо изледале, или сам добила потврду да ме мама и тата воле и кад ме не разумеју. У глави ми и даље једнако пулсира: моја гитара, моја гитара, моја, моја… Хм, очигледно, ми је много важно што је она само моја, чак и у садашњој породици. Изгледа да је све мање таквих ствари у мом животу. У овом наметнутом симбиотичном времену, када је све заједнико: време, простор, новац, пријатељи; када се многе заједничке ствари ипак воде на мог мужа: стан, кола, па чак и деца; гитара је остала само моја. Мало депримира ово моје имовинско стање у педесетим, зар не?

Гледам у месец и тихо шапућем: „Ти једини разумеш, зар не?“ Па како и не би, он ми је правио друштво и оних ноћи док сам је чежњиво сањала. Он је сведок моје младалачке борбе за индивидуалност, моје истрајности, пожртвованости и прве демонстрације снаге и воље. Где ли се изгубила та особа? Можда ме гитара у ствари подсећа да негде скривено, дубоко у мени живи та успавана, борбена жена.

Нема друге, морам да је поправим, оживим и себе пробудим. Гитара једноставно не сме да заврши у смећу. Знам, потајно ће ми смејати и муж, и деца, и пријатељи, и зачуђен мајстор који ће склапати несклопиво, јер нова вреди дупло мање, али нема везе.

Ви, шездесет и неко, ви ми се нећете смејати. Ви се сигурно свега сећате и све разумете.

Морам је поправити и због тебе, који си се сломио само пар дана после ње. У души ми залеђена неверица, а пред замагљеним очима трепери ми дуго, топло лето и прво штимање гитаре, први акорди, прва песма. Први учитељ. Збогом Гого, надам се ће те месец боље разумети од нас.

 

Klimakterični dnevnik: Polomljena gitara

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: