Ја живим тамо далеко

Izabel Iper

„Хало, Нeнo, где си?“

„На договореном месту, чекам те код Теразијске чесме. Где си ти?“

„Ту сам у граду, али кружим већ пола сата и не могу да нађем место за паркирање. Овај луди град је у хаосу, пола улица је раскопано, а пола блокирано гужвом. Извини, мало ћу да касним.“

Збуњено окрећем телефон у руци и гледам око себе. На ово нисам навикла. После низа година имам паузу у мом густом Београдском распореду. Шта сад да радим? Дан је прекрасан. Могла бих да попијем кафу у башти хотела „Москва“ и уживам у поподневном сунцу које трепери кроз старе платане. И док се вртим у месту, привучена лепотом окупаних фасада, поглед ми полете према Кнез Михајловој. Неко би рекао улица као и свака друга, али не и за мене. Нико не схвата шта она мени значи и колико је волим. Али, први пут ником то не морам ни да објашњавам. Иако уморне од бесомучног ходања претходних дана, ноге саме кренуше напред.

Лагано се приближавам споменику Кнеза Михајла и осећам како ми срце убрзано лупа. Ту, код Коња су започињали сви моји љубавни састанци, сва моја пријатељства и студентске журке. Иако је трг промењен и нема више биоскопа Јадран, ипак сваке године уживам док шетам овуда. Али, сада је нешто другачије. Потпуно сам неприпремљена за ову тугу што ми затрепери у грудима, за њу досад нисам имала времена. Нека чудна, танана радост испреплетана сетом и носталгијом, пунила је моје очи сузама. Шта се то са мном дешава? Да ли овај луди климакс од мене прави плачљивицу?

И одједном ми протутња бура кроз душу: ја први пут после двадесет пет година сама шетам Кнез Михајловом. Да ли је то могуће? Наравно да јесте. Годинама бесомучно трчим од тетке и ујака, до кумова и пријатеља, жонглирајући са временом, падајући на нос од умора и на крају, упорно се свима извињавајући. Годинама сваки трен користим да прошетам децу градом, не би ли што боље упознали и заволели мој Београд. Годинама мужу упорно објашњавам зашто га сви непрестано љубе, покушавајући да му приближим наше замршено наслеђе, културу и менталитет. И наравно, тако долазимо до тренутка у коме ја, после двадесет пет година, први пут сама шетам градом моје младости.

Обузе ме невероватна, дечија радост.

Гледам у зграде и уживам. Ништа се није променило. Ту је фонтана, књижара Просвета, Филозофски факултет. Чак су ту и поломљене степенице ипред Плато-а. Сјурих се низ сокак и звирнух иза угла. Ха, преживела је и моја омиљена посластичарница. Деведесете се биле ружне по много чему, па и по беспарици. Боже, кад се само сетим колико сам чезнула за њиховим сладоледима, предодређеним само за положен испит. Прилазим и наручујем први у низу. Није ни важно од чега је, док год је корнет у мојој руци.

Шетам познатом улицом, гледам у познате излоге, око мене су људи који говоре мој језик, али ја се осећам као странац. Где сам ја? Ко сам ја? Где у ствари припадам? Лагани немир затрепери ми у грудима. Да ли је могуће да ја овде више не припадам? Осећам то у мом стомаку, у томе како ме они гледају и како ја гледам њих. И први пут после двадесет пет година имам храбрости да погледам у себе.

Припадам ли ја уопште негде? Овде? Не. Мом родном граду? Нисам сигурна. Управо се враћам из њега, тужна и усамљена, јер иако су лица иста, ја их више не препознајем. Ја више не размишљам као они. Није ми блиска кукњава, њушкање и чепркање по туђој интими, бескрајне политичке размирице, презир према свему што је различито и страно, према црнцима, кинезима, педерима. Не разумем мржњу која је завладала Србијом.

Припадам ли Америци? Њој сигурно не. Одмах по доласку су ми суптилно ставили до знања да могу ту да живим и радим, али да њихова никада нећу бити. Осећам како ми сузе поново навиру на очи. Америка је мој сан из детињства, мој избор, моја жеља, али не у моја домовина.

Сви ми завиде. Да, добро ми иде. Имам велику кућу, добар и перспективан посао, живим у богатом и уређеном систему, али по коју цену? Ја више немам домовину! Ја више нигде не припадам! Сузе се саме сливају низ образе и не могу да их зауставим. Сузе изгнаника из своје земље, сузе човека без матице, без почетног упоришта.

И шта је са мојом децом? Ја сам бар 25 година живела у својој земљи, знала где ми је база, где припадам, a шта сам њима урадила? Они никада неће имати тај осећај. У Србији су американчићи и драги гости, у Америци су деца дођоша, досељеника. Обезбедила сам им добру будућност, али не и домовину.

И тужна сам.

Ја сам сада само странац. Овде, тамо, било где.

А опет, питам се, да ли бих поново правила исте изборе? Сигурно.

Нажалост, изгледа да живот мора да буде један велики, непрекидан компромис. Нешто губиш, нешто добијаш.

Ух, какво лудило за само пола сата самоће. Лудило од кога бежим годинама, а ипак ми сада донесе мир. Јер, све су ово моји избори и мој пут.

Спасоносно звоно телефона прекину тираду у глави:

„Хеј, Нено, где си? Чекам те код Коња.“

Хвала Богу, враћам се у свој густ распоред, али сада знам да морам да нађем пола сата за себе. И док око мене сви псују градоначелника, ја му тихо шапућем:

„Хвала ти за раскопани град.“

 

Klimakterični dnevnik: Ja živim tamo daleko

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: