Мој пријатељ је тамо далеко

mar i katrin2Стојим на ивици тротоара и упорно покушавам погледом да пратим такси који се губи и нестаје у градском метежу. Радост од пре пола сата у трену је заменила туга и љутња. И тако сваки пут, и тако већ двадесет пет година. Да ли сам ја бескрајно тврдоглава жена или је стварно толико напорно имати пријатеља на даљину? И то најбољег пријатеља. Ако се ја са тим тако тешко носим после сијасет година расклапања и упознавања процеса у души, како ће се моја деца изборити са тугом у овом лудом времену, када сви одлазе из безнадежне земље? Можда ће у том новом, напредном свету постојати само веселе мисли и сви ће бити срећни и кад се растају. Можда, мада сумњам.

Стојим и не мрдам, јер не знам где да одем.  Не желим никога да видим и не могу ни са ким да причам. Срећом, моје ноге знају пут. Оне саме бирају познату стазу и спуштају ме до степеница на обали Дунава. То је моје смириште и место прочишћења мисли и осећања.

Пажњу ми привлаче две сиво-смеђе паткице, које роне једна око друге и прскају се размаханим крилима. Израњају, нестају, израњају, нестају, а потом залепршају крилима и појуре једна према другој. И тако сатима. Како им завидим, чини ми се да имају све време овог света. И у трену, пред очима ми изнедри слика Великог амфитеатра те далеке 1987. године и две збуњене, уплашене девојке које случајност смешта у исту клупу. Размењен осмех и поглед и тако све до данас. Тешка сам да пустим неког у свој свет, али она је ушетала лако и неприметно. Нема ту неког објашњења, неке паметне дефиниције, ми смо се од првог дана разумеле и волеле различитости које су нас спајале. Осмех ми заигра на уснама. Охо, то је новина за први дан растанка. Изгледа да сам напокон сазрела и почела да прихватам наше одвојене животне стазе и извесност да ће се оне само повремено укрштати. Боже, кад се само сетим како сам била љута што одлази у Америку! Мрзела сам српско лудило и кризу која је отерала из земље, мрзела сам америчко богатство и просперитет који су ми за годину дана отели три другарице, мрзела сам енглески језик, доларе, поклоне и сусрете на кашичицу.

Слике се смењују, а са њима и сва искушења са којима смо се годинама рвале.

На почетку смо отворено патиле и писале предугачка писма. Међутим, временом смо лагано посустајале. Писма су се проређивала, јер она нису могла да замене наше дружење и кроз пар година смо се умориле, уплашиле и заћутале. Обе смо избегавале дуге сусрете и разговоре, бежећи од реалности и потврде да више ништа није као пре. А у ствари, само су околности биле промењене, ми смо остале исте, али ко је то тада могао да нам са сигурношћу тврди. Дуго смо биле закључане у горчини и љутњи због одвајања. Ја сам имала замишљену слику наших сусрета и била сваки пут разочарана, она је имала своје снове и одлазила изневерена. Сада знам да се иза те љутње крила велика, неизказана туга и страх да ће наше пријатељство спржити даљина. Страх да ћемо се променити, да ћемо заборавити једна другу, да ће се појавити неко важнији, дражи, бољи. Ја сам била остављена, она усамљена и свака је мислила да заслужује више пажње, бриге, толеранције. Патиле смо обе, али дуго, тврдоглаво ћутале. Упорно смо неговале кратке куртоазне сусрете, убеђене да би зближавање на пар дана, учинило да раздвојеност буде још тежа и бол још већи. Зашто рањавати себе и подсећати се шта растанком губиш? И зато смо одлазиле љуте, јер љутња се увек лакше носи.

Срећом, одавно смо прележале све те дечије болести пријатељства на даљину и дошло је време да напокон променимо овај глупи сценарио. Јер, иако увек планирамо пар дана мира и разговора на пустом месту, уз стоту кафу док зора не заруди, упорно завршавамо са пар устрепталих сати. Сваки пут се кунемо да ће следећи пут бити другачије и сваки пут је исто. Зашто?

Прво бих окривила америчких десет дана одмора и гомилу фамилије, али то би било најлакше и најконформније. Питам се, где је испарила наша борбеност, којом се дичимо свих ових година? Борбеност за наш простор, слободу и време?

За ових двадесет пет година прошле смо разна искушења: неразумевање, љутњу, повређеност, интриге и заблуде, развојеност на два континента. И преживеле. Зашто смо сада стале?

Ок, хајде да мало резимирам нашу ситуацију. Иако се стално буним, искрено, разумем зашто пристајемо да нас годинама развлачи фамилија, обе смо васпитане да је породица најважнија. Разумем и љубомору на наше дружење, оваква пријатељства су ретка и сви чезнемо за њима. (Мада нисмо ми криве што они не знају шта значи разумети туђу бол, дати и не очекивати ништа заузврат, опростити и кад си повређен, волети неког онаквог какав јесте, а не само оно што ти даје.) Страшно ме нервира што се осећамо одговорне за туђе црне рупе у души, које никаква пажња не може да попуни, али разумем снагу емотивне уцене. Разумем и потребу наших мужева и деце да буду центар света око кога се ми вртимо.

Све разумем, али не и нас две. Зашто кривица, зашто правдање, зашто скривање? И то због љубави! Постало је нормално бити завидан на туђу радост, блискост и срећу, али ја не желим да са таквим незавршеним бићима трујем свој простор. Нећу више да то толеришем и оправдавам. Доста је било.

Напуниле смо педесет година, време је да оставимо друге да се сами сналазе са својим слабостима и пређемо на ниво два.

Ок, чврсто обећавам: преузимам ствар у своје руке и организујем само наш викенд. Хоћу сигурно, мајке ми, али не данас.

Данас ми много недостаје.

 

Klimakterični dnevnik: Moj prijatelj je tamo daleko

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: