Врелина

Beti22

Седим на високој стени, главе наслоњене на обгрљена колена, а испред мене нестварна слика планинског венца који се пружа у недоглед. Магла се лагано подиже и пашњаци блистају на јутарњој роси. Тишина испуњава моју душу ванвременским миром. Сунце се лагано помаља између врхова дрвећа и танани зраци ме нежно милују. Изненада, зраци постају све јачи и јачи и почињу да ме пеку по рукама. Температура брзо расте и ја нагло устајем.

И усправљам се у кревету. Срце ми као лудо лупа од снажне врелине која ми у секунди прекри сваки делић тела. Моментално бацам чаршав са себе и устајем. Како мрзим оваква буђења, као да ми је неко просуо кофу топле воде на главу. Коса ми се лепи за влажан врат, капљице цуре између груди, низ пазух, низ стомак. Мрзим врелину лета, мрзим врелину климакса, а у  комбинацији њих двоје, ја могу само да полудим. Експлозија ватре и нервозе баца ме на отворен прозор и ја убрзано дишем. Не вреди, лепљиви ваздух само ме гуши и панично јурим према купатилу. На вратима се саплићем о мокре пиџаме и чаршаве које сам ноћас само бацала на под. Ово је већ треће пресвлачење. Устрептало скидам са себе све и док намештам воду у туш кабини, крајичком ока хватам свој одраз у огледалу. Као хипнотисана, остављам све и буљим у своју слику. Ко је ова избечена, бледа жена, на чијем измрцвареном лицу доминирају тамни подочњаци?

Чини ми се да сам преко ноћи остарила. Нежно прелазим прстима преко измученог и неиспаваног лица. Видим нове дубоке боре, а сигурна сам да јуче нису биле ту. Ево и нове пеге на слепоочници. Кожа ми је хладна и храпава и потпуно без сјаја. Каква грозота! Осећам језу како ми клизи низ кичму, да ли од сопствене слике или као редовна пост реакција валунга. Сада постоји већ стандардна шема: врелина, језа, хладноћа. И тако у круг.

Лепо каже моја Мира да се више не гледа у огледало. Паметно, од овога само у бедак човек може да падне.

Брзо улећем под туш и дуго уживам у води која милује моје тело и скида сву прљавштину којом ме валунзи напуне, и физички и емотивно. Вода чисти сваку моју пору и сваки дамар ми поново дише. Мајке ми, сада бих могла да живим у туш кабини. Када би неко решио да укине воду, била бих спремна да кренем у рат и борим се до истребљења.

Хладан туш ме враћа у живот и са осмехом излазим из купатила. Бацам поглед на сат, 6 сати и 15 минута. Ок, до састанка у пола девет имам времена да се натенане спремим. Пристављам кафу и сушим косу. И полако, ова жена у огледалу добија форму. Хм, нисам тако лоша, мало од осмеха, мало од фризуре и из потаје провирујем стара ја.

Скидам пешкир и умотавам тело у широку, танку мараму. Могу само то да трпим или гола да ходам, а то тренутно не долази у обзир, јер су момци ту. Додуше, у шест ујутру су кома, али ко зна. Гола сам само кад сам сама. Чежњиво скапам очи. Мрзим сваки додир материјала, буди притајену врелину, али јбг, брак, заједница, деца. Знате шта, сада могу са сигурношћу да тврдим, свака жена у менопаузи би морала да има своју гарсоњеру за кризне ситуације. Јер у овом тренутку треба ми само тишина, кафица и голо тело које не греје ништа непотребно.

Док пијуцкам кафу, лагано се шминкам и моје лице добија форму. Мало коректора, мало боје овде, онде и ето коначне слике: човече па ја нисам још за бацање.

Дивљење прекида аларм: пола осам је. Ух, пролете јутро, добро је што сам још синоћ припремила хаљину.

Остаје завршница, доње рубље, парфем и коначно хаљина. И само секунд касније, док обувам припремљене сандале, осећам нови налет врелине. Грашке зноја се у трену појављују свуда, праве колутове на хаљини и клизе ми низ лице и врат. Бацам паничан поглед на огледало: истопљен пудер у браздама се слива низ лице, сенка се рамазује, а маскара скупља у угловима очију. Натапиране шишке моментално падају и лепе се за чело.

И док тужно гледам карикатуру у огледалу, са кревета чујем сажаљиви мужевљев глас:

„Е, баш ми те жао.“ И одмах наставља мирно да куцка по телефону.

У трену ме преплављује лавина беса, бола и хормона. Гледам га ледено, жељна да га ућуткам првим тешким предметом. Поглед љутог риса га тргну и он уплашено побеже у собу, мрмљајући у браду:

„Па рекао сам да ми је жао.“

Залупих врата. Ништа ти не разумеш. И немаш појма са чим се играш.

Док ми се сузе скупљају у угловима очију, панично претурам по торби:

„Лепеза, где ми је лепеза?“

Klimaterični dnevnik: Vrelina

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: