Одмор

New Project (2)

“Желим да идемо на море у неко веће место. Прошле године сам се сморио у оној селендри.”

“А ја хоћу да останем у Београду.”

“Ништа ти не фали да се бар десет дана дружиш са породицом. Целе године си са друговима.”

“Али мени је досадно са вама! Да бар идемо у Шпанију, где летује сав нормалан свет, а не у ону безвезну Грчку.”

“И могли бисте да будете мало активнији на одмору и играте са нама одбојку на песку, а не да читате књиге као неки пензионери.”

“Имају ли господа још неки захтев? Ја сам уморан од посла и желим да се наспавам. Ни мене нико није забављао на мору!”

Повишени гласови се преплићу и ја осећам лагано пулсирање у глави. Расправа траје већ сатима. Момци воде упоран рат, свако укопан у свом рову, без идеје да одступе ни корак. Данима балансирам, трудећи се да помирим све стране. Гледам их уморним очима и схватам да водим немогућу мисију. Задивљена сам сама собом. Како ли сам само успела да их направим овако самосвесне? Не само да знају своје жеље, већ се и упорно боре за њих. Ја не постојим, али није њихова кривица. Сама сам себе направила невидљивом.

Слушам их и питам се како уопште бирамо место за одмор? Где су се сакриле планине, језера, реке? Да ли заиста сви волимо море или само пратимо трендове? Једне године је модерна Сицилија, друге Шпанија, треће Египат. И таман се натегнеш до крајњих граница и сакупиш новац за пут на Тајланд, кад ето изненађења: ове године је Африка хит. И шта сад? Коме говорити о Тајланду, кад је већ све испричано? И да ли показивати слике и можда изазвати посмех (а опет, шта вреде слике које нико не види). Највећи проблем је што у том хаосу не можемо ни да проценимо да ли нам се то место допало или не.

Како уживати тако растрзан? И какав пример дајемо својој деци?

Не знам за друге, али ја сам се погубила. Годинама бринем само да дечацима буде занимљиво и забавно. Гледам их и схватам да испред мене седе већ велики момци и један тврдоглав господин, који се барабар са њима бори за своје место. У праву је, али где су моје жеље? Време је да се ослободим кривице и пустим их да се сами сналазе. Предуго им угађам, морам да их подсетим да постоји и дељење, давање, компромис. Желим да постану добри људи, али да ли то може бити човек који види само себе и своје потребе?

За почетак, морам прво ја да се ресетујем. Затварам очи и замишљам савршен одмор.

У трену ми пред очима затрепери бескрајна бисерно бела плажа. Док ветрић нежно пирка, ја лежим испод огромне палме и гледам у пучину. Сунце лагано залази на хоризонту и златно црвена боја се просипа по мирном мору. Плажа је празна и само у даљини тек по који усамљеник ужива у смирају дана. Чује се успављујући звук благог шуштања таласа. Мир. На почетку усправно седим, грч у стомаку ме држи у побуђеном стању. Као да ме нешто чека, нешто нисам завршила. Међутим таласи су упорни, једнолични и неприметно ме спуштају на лежаљку. Узимам књигу и покушавам да читам. Морам нешто да радим, глупо је само да лежим. Но, море упорно шушти и отапа леднике у мени. Књига клизи на мој стомак и очи се саме склапају. Попуштају све стеге, одлазе сви грчеви и мисли. Неко снажан и моћан узео је све проблеме и бриге, нежно ме помазио по глави и прошапутао: Не брини, све ћу ја да средим. Ти само уживај.

Истог момента заборављам где сам, а није ни важно. Тај глас мој одмор чини магичним.

Дишем дубоко, жмурим, али не спавам. Лебдим на облаку опуштања и осећам како притајена радост стидљиво трепери у грудима. Постојим само ја и моје жеље.

“Мама, шта ти је? Зашто ћутиш?”

Буде ме узнемирени гласови мојих синова. Гледају зачуђено моје блажено лице. Устадох и смирено и тихо рекох:

“Свако од нас има посебну слику свог идеалног одмора. То није звучна дестинација, нити летовалиште са реклама. То је било које место које нам прија и чини нас опуштеним и срећним. Хајде да погледамо у себе и потрудимо се да га пронађемо. Но, такође, морамо да будемо свесни и да ми нисмо сами, једини и најважнији. Окружени смо пријатељима, родитељима, рођацима. Колико је важно да пратимо своје жеље, толико је битно да уважавамо потребе других. Тренутна ситуација је да идемо заједно, а свако од нас замишља другачији одмор. Али, можда бисмо требали да се потрудимо и угодимо мало себи, а мало и другима и покушамо да уживамо и забавимо се заједно. Велики сте, можда већ догодине одете са друштвом и ко зна када ћемо опет летовати скупа. Не затежите конопац, пригрлите се.”

Док задовољна напуштам собу, осећајући зачуђене погледе мојих момака, зачух шапат мог млађег сина:

“Она се дрогира.”

Хм, дрогирана или пробуђена, танка линија.

 

Klimakterični dnevnik: Odmor

https://wannabemagazine.com/

 

One thought on “Одмор

Add yours

Ostavite odgovor na Saša Jovanović Odustani od odgovora

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: