Загрљај

greta14

„Драга Марија,“ и у трену ми затрепери притајена радост у грудима. Нисам јој дуго писала, иако волим да се с’ времена на време огрнем њеним ентузијазмом.

Марија је моја бивша психотерапеуткиња. Она је једина особа којој без стида могу све да испричам, којој не морам да се правдам, објашњавам, која и када критикује, разуме. Недостаје ми много, посебно кад наиђу овакви дани.

Дуго сам се трудила да јој нађем замену у старим и новим пријатељицама, али нисам успела. Неко је благословен да то пронађе у партнеру, мајци, сестри, пријатељу, али ја сам давно престала да трагам и тугујем. Нису други криви. Важим за компликовану особу, неповерљиву и филозофски настројену, укратко јако напорну. Јасно је да је велика срећа што уопште имам и њу. Добра сам за јадање, али тешка за слушање и ја то знам. А мени је постало заморно да стално образлажем своја осећања и да се због њих извињавам. Доста је. Уморна сам. Не могу и не желим. И зато ћутим, али патим.

Чудан је овај климакс, пун противречности. Променљиво расположење у корак прате опречне потребе. У једном трену (који је све чешћи) прија ми самоћа, али већ у следећем ме заскочи усамљеност и туга. Та мучна тескоба толико је јака и преплављујућа, да ми рука, несвесно, исте секунде посегне за телефоном. Сигурна сам да је телефон измислила климактерична жена Александра Бела, чезнући у хладној Канади за пријатељима из Шкотске. Размислите логички, који мушкарац воли да телефонира? Можда су измислили компјутере, али телефон је сигурно наш. Само он у трену може да нам привидно затрпа рупу у грудима. Наравно, већ кроз минут бих себе звекнула по глави, јер сада слушам мамину бескрајну тираду, а ни за себе воље немам. Жеља за самоћом и усамљеност се преливају једна у другу, као сузе и смех.

И док упорно куцам по тастатури, слова лагано почињу да се магле и поигравају. Било је потребно само неколико речи, да се из почетне еуфорије пребацим у сету. Осећања од пре десет година су се у трену вратила и сместила ме у фотељу преко пута ње. Боже, каква сам плачљивица постала. Последњих дана сузе живе у угловима мојих очију, спремне да на сваки миг, трзај и реч клизну. Не знам шта ми је. Мука ми је од саме себе.

Чудна је то туга. Долази и одлази кад јој се ћефне, без неког правог повода и разлога. А када се појави, обузима ми цело тело. Ту је, физички опипљива, осећам је као чвор у стомаку, као камен у грудима, као празнину у глави. Нестане на неко време и човек се понада да је ишчезла, као и валунзи, но ето их опет кроз пар месеци, заједно, руку под руку.

И тада ме све узнемирава, а дневне вести као да су се уротиле против мене и сваке наде за опуштеност и радост. Чини ми се да више ником од тих светских моћника не одговара срећан и задовољан народ. Наравно, опуштен човек размишља и тежи бољем животу, а уплашен се само бори за голи живот. Примитивно је владати људима страхом, али је лако и корисно. А ко им је непријатељ? Само древна етика и морал, а њих ће лако убити ријалити програмима, трачевима и народњацима.

И зато не читам новине, не гледам телевизију, не пратим вести. Само пробрана музика, пробрана литература и пробрани људи. Тежак пробирач сам постала, али мој капацитет за ружно је сведен на минимум. Задрхти ми стомак од сваке несреће коју нам опширно и сирово сервирају, без имало селекције. Супер је овај интернет, глобализација и брзи проток информација, али ја немам снаге да поднесем бол за све трагичне смрти од Аљаске до Аустралије. Искрено, не желим да знам баш за сваки воз који је излетео из шина на Новом Зеланду, за лудака који је пуцао на грађане у тржном центару у Мексику, за ланчани судар у Кини и сексуалног манијака у Панчеву. Нецензурисане слике ме прогоне данима. Као да нам полако, тендециозно убијају емпатију. Мислим да нормалан, осећајан човек не може да издржи сву ту патњу и мора да се бори како зна и уме, често ограђивањем и минимализацијом трегедије. Јасно је да желе да огугламо на насиље и смрт и, на жалост, чини ми се да у томе успевају. Јер, ја бежим од вести, моја сестра се затрпава њима, мој муж их филозофски проучава, моја мама паничи, моја деца играју игрице на ту тему. Али сви смо померени из стварности.

А шта да радимо? Немам појма, ја имам оправдање, ја сам луда климактерична жена. Тренутно ми ни филмска магија не помаже. Веровали или не, не постоји тема због које не засузим. Плачем на љубавне филмове због хепиенда (како би било дивно да се опет заљубим), шмрцам на брачне драме ( па ја сам у браку 25 година, то је драма већ сама по себи), цмиздрим на болести (недостају ми драги људи које сам рано изгубила).

Јецам на загрљај.

Загрљај је све што ми треба. Загрљај би спржио ову тугу.

И зато пишем Марији. Њен загрљај је сигуран, снажан. Њој не морам да се правдам, код ње имам права да будем размажено, плачљиво дете и свадљиви тинејџер и у педесетим.

Мада, признајем, кукавички бирам сигурицу, али шта ћу, Марија би сада рекла да имам право и на кукавичлук. Треба преживети овај климакс.

„Поздрав од Лепе.“

Sent

 

Klimakterični dnevnik: Zagrljaj

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: