Љубав – како, шта, кад?

Zilijet 331

Окрећем последњу страницу и полако склапам корице. Иако сам на почетку била помало скептична, књига је успела да ме заинтригира. Не волим популарну психологију, решења у ходу и без муке, чаробне и просветљујуће реченице, тренинге и тренере живота, испирање мозга и удаљавање од себе, проблема и живота. Немојте погрешно да ме схватите, подржавам све што може да нам помогне и тренутно олакша бол, али чини ми се да бежање у позитивне мисли по сваку цену и дужи временски период, може постати опасно. Питам се где су сва она одгурнута осећања туге, беса и у ком облику и када ће се вратити? А вратиће се, сигурно.

Јуче сам срела комшиницу којој је ћерка јединица пре пар недеља отпутовала у Аустрију на студије. Деловала ми је помало изгубљено па је упитах како се носи са растанком, а она ми одбрамбено рече:

„Нисам тужна, ја сам срећна мајка. Порасла је и време је за одвајање, она има свој пут и ја је подржавам. Ја сам срећна што је пронашла оно што воли. Нема тугe, само позитивно, позитивно.“

Све ово је тачно и било би дивно, да жена није видно дрхтала. Тужан и узнемирен поглед и уздрхтало тело су се борили против наметнуте мантре. Питам се зашто она не сме да буде и срећна и тужна у исто време, јер то је једино нормално у овој ситуацији. Ова глума и мучење саме себе била је тешка за гледање и апсолутно неуверљива, а пре свега непотребна и нездрава. На жалост, тренутно ту нема помоћи. Медији и интернет су преплављени разним техникама, тренд тренутних решења и олакшања, без обзира на то шта нас сутра чека, веома је снажан.

Но, ова књига ме је заголицала. Глава ми је пуна питања, дилема, утисака и схватам да, иако је пола два по поноћи, од спавања нема ништа. Тихо устајем и одлазим на моје омиљено место поред прозора у кухињи и палим цигарету. Без обзира што ме је повремено нервирала решавањем брачних проблема у два разговора, књига „Пет језика љубави“ Г.Ч. обрађује важну тему. Мада ми је све звучало познато, ипак, овако систематизовано, са веома јасним примерима, добило је нову димензију. О чему говори? Укратко: сваки човек осећа и разуме љубав само на свој начин. Уколико му показујете љубав на свој начин, нпр. поклоном, а он воли шетњу или масажу, у проблему сте, јер он вашу љубав не осећа и има пуно право да вас оптужи да га не волите.

Ха. Колико смо заиста спремни да се удубимо у потребе наших ближњих, првенствено брачних партнера? Сви знамо и стално понављамо да смо различити, на ТВ-у нас на дневном нивоу психолози и социолози упознавају са различитим људским приридама и другачијим потребама, и ми важно и са разумевањем климамо главом, али када треба да то применимо – блокада. Мој муж и ја смо одувек различити. На почетку смо били заљубљени у њу, потом љути, а сада већ помало равнодушни. Психотерапија ми је јако помогла да не посматрам његове поступке из мог угла, бес је постао мањи, а разумевање веће, али ту негде сам стала. Чини ми се да знам бар донекле који је његов језик љубави и повремено сам се трудила да га користим, али нисам била истрајна. Шта ме је заустављало? То што он није учио мој језик љубави.

Реченица: „Сваки брачни однос се може поправити,“ одзвања ми у глави. После много година размишљам да ли мој брак може бити бољи. Ми већ дуже време живимо мирно, једнолично, са устаљеним навикама. Волимо се, али смо одавно престали да тражимо нешто више једно од другог, а сад се питам колико је то добро? Сваки дан личи један на други, деца полако одрастају и одлазе, желим ли да ми остатак брачног живота изгледа овако? Не. Монотоно је, а жеље су затрпане помиреношћу. Мора ли тако? После дужег времена усуђујем се да зачачкам по себи и признам да ми много тога недостаје. Искра, живост, изненађење, пажња. Слика да постојим, да му значим, да му је стало. Показујем ли ја то њему? Не на неки посебан начин. Зашто? Уморна сам. Чудан је тај умор, шта ли се крије иза њега? Старост, помиреност, или можда страх од нових, непредвиђених ситуација. Познато је досадно, али сигурно. Недостаје ми елана за разиграност, маштање, буђење.

Понета ентузијазамом писца, запитах се: добро, шта ме спречава да пробам? Искрено, само гордост. Зашто он сада мирно спава, а ја мозгам како да улепшамо свакодневницу? На физичком нивоу ме нервира његово хркање, које мени говори само једно: баш ме брига за тебе и твоје жеље, за нас.

И већ чујем иритантно миран глас писца:

„Али ви сте први увидели могуће решење и зато не чекајте, одмах почните. Будите упорни, пажљиви и он ће приметити, разумети, узвратити.“

Моментално имам реплику:

„Важи, али како преживети период кулирања? И ко зна колико може да траје, и ко зна да ли ће да схвати. И опет ја морам, и опет ја гурам. (И опет само на себе мислим. Човече, ја ћу изгледа цео живот ратовати са супер егом.) Да, али ја бар ратујем, а он његов грандиозни его само залива.“

Тираду прекида самоуверен глас писца:

„Али, ти се више бавиш односима и боље разумеш. Ти си покретач, дај одрасти, преболи то и крени. Зар не вреди месец-два муке, зарад лепше будућности?“

Добро, вреди, ‘ајде пробаћу, толико дробим о просвећености, а понашам се као примитивна, искомплексирана жентурача. Ок, хајде да видимо: Шта мој муж воли? Какву врсту пажње разуме? Шта му прија? Мммм…дааааа…можда…требало би… Ух, бого мој, ово није уопште лако! Одавно се не бавим његовим потребама и подразумевам да су ми познате. А он је сада старији 30 година од момка са којим сам се забављала. Изгледа да морам систематски да приступим као што предлажу у књизи: прво ћу да направим попис онога што мислим да знам, а потом дајем себи недељу дана посматрања случаја званог муж и хватања новина.

За почетак, могла бих сутра да му умесим омиљени колач. Хм, још само да се сетим који то беше. Чоколадни суфле? Не, то старији син воли. Жито торту? Не, то млађи син воли. Шта сам му спремала на почетку брака? Немам појма. Шта се мени једе? Немам појма.

Ух, па ми смо се скроз погубили у овој лудој заједници – брак. Време је за ресетовање и нас и нашег односа.

 

WANNABE MAGAZINE:

Klimakterični dnevnik: Ljubav – kako, šta, kad?

 

 

 

 

2 thoughts on “Љубав – како, шта, кад?

Add yours

  1. Da, pozitivna razmisljanja nisu resenje. Ona mogu biti samo potencijalni, nekada korisni i celishodni uvod, ali samo u meri u kojoj su u kontaktu sa emocijama i stimulisu iste u sadejstvo i angazman.
    Institut „pozitivnih misli“ je,premda dobrodosao u nas svakodnevni zivot, dobrano izbagatelisan i potrosen prekomernim forsiranjem i popularizacijim svojih ogranicenih mogucnosti. Naprosto, emocije, koje imaju svoj latentni zivot, koje postoje kao stanje, ali i kao proces, zahtevaju svoj prostor i vreme, pojednim od njih treba i sest meseci da „odrade“svoj „posao“ itd.
    Naravno, ovo nije protest protiv pozitivne zivotne filozofije, naprotiv, ali jeste glas u korist relativizacije njenih mogucnosti. Bez ukljucivanja volje i racionalne, jasne svesti da nesto valja menjati, bez razumevanja potrebe da prvi korak nece biti spontano nacinjen sam od sebe, vec da se mora pruziti „noga“ napred, nijedna pozitivna misao nece imati nikakvy svrhu.
    Najzad, ne vuku kola konja, vec konj vuce kola, govore KB strucnjaci, koji inace dobrano insistiraju na pozitivnim mislima. Dakle, resite nesto i preduzmete to. Niko drugi nece uciniti umesto vas.
    Izvinjavam se zbog preopsirnog komentara, ali inspirisan sam potrebom da se pozitivnim mislima nadje i dodeli mesto koje im zaista opravdano pripada u konceptu ljudskog zivota. Inace, pripadam struci koja se upravo bavi tom tematikom.
    Srdacan pozdrav!

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: