Гости

New Project (6)

„Срећан пут. Јавите се кад стигнете.“

И дуго, дуго махање, све док се ауто не изгуби из видокруга, а онда дубок уздах. Док се спорим корацима враћам у стан и бацам на празну фотељу, осећам тугу, празнину, али морам да признам и велико олакшање. Некада ми је та тишина после гостију сметала, недостајао ми је жамор, гужва и сударање у мом малом стану, али како време пролази, све ми више прија. Напокон мир.

Шта се то са мном дешава? Где ми испарава елан за гошћење?

Гледам гомилу посуђа у судопери, разбацане ствари по стану, али немам снаге да се померим. И зато се премештам на кревет, бацам ћебенце на себе и препуштам омиљеној забави, тркељисању по емоцијама.

Одувек волим да гостим пријатеље и родбину, али у последње време примећујем промене. И даље им чистог срца угађам, али уједно и пуно тога замерам. Често ме нападају шкакљива питања: Да ли ме подразумевају и узимају здраво-за-готово? Сматрају ли да им сво моје време и пажња безусловно припадају? Показују ли ми захвалност?

Да кренем од последњег питања: зашто ми је потребна њихова захвалност? Да ли то мој его и нарцизам под старе дане дивља? Бити пожртвован и давати без очекивања, раније ми је био идеал, о томе нисам ни мислила, тако сам живела. Сада више не, и то ми квари угођај даривања. И даље ми је веома важно да се сви у мом дому осећају пријатно, слободно, опуштено, без икаквих обавеза. Не дозвољавам сестри да опере судове, нити мами да распреми сто, али зато на крају дана падам мртва. Раније је то био сладак умор, сада ме љути. Никоме се не жалим, али зато на њихове притужбе да су клонули од шетње, ја полудим. Умор је само мој. Зашто? Хм, па можда мој труд тада губи смисао. Желим да су слободни, али повиленим када ми кум брља по чинијама. Желим да се осећају као код своје куће, па ипак побесним када ми мама пресложи полице. Пуно контрадикторности, а ја не знам одакле су се створиле.

Примећујем и да нисам весела, опслужујем али уз врло јасан напор. Дајем сама себи на значају, озбиљна сам, са честим уздахом на уснама, а уједно се гнушам тога. Боже, ја почињем да личим на моју маму! Забога, зашто то радим? Где се изгубила срећа? Искрено, она је ту, и даље уживам да угађам другима, али из неког разлога их кажњавам, скривајући је. Зашто? Јер нису пожртвовани као ја? Да, али то је мој избор, а ја га управо другима ускраћујем. Имам ли права на критику јер се у нашем односу више дајем? Али они то не траже, сама се подмећем, и на крају, тој је мој угао гледања, можда сам само пристрасна. И зашто сам алергична на њихове захтеве? Ја желим да им дам, али када они траже, онда као да сам приморана. Нису они криви за то, то су моји проблеми и зашто онда љутња и казна? Као да је у мени настала дубока рупа недостатка љубави и пажње и исисава ми доброту. Не знам зашто и како се створила, можда су криве ове кризне године, у којима се преклопило одрастање деце и вишак слободног времена са свеприсутним отуђењем. У сваком случају, не допада ми се то што видим. У џангризаву бабу се претварам.

А можда сам само љубоморна на њих јер имају такав простор, јер себи дозвољавају слободу у туђој кући, а ја то никад не чиним. Или и они себи допуштају превише, понекад ми се чини да се лагано губи граница пристојности и поштовања другачијих животних навика.

Присећам се мојих родитеља и те бескрајне потребе да угосте друге. И сваки пут су били искрено радосни. Уз осмех и шалу моја мама је сатима месила и кувала за госте. Где смо ми изгубили такву ширину и гостопримство?

Хм, да ли смо се ми то преобразили у себичне егоцентрике? Постало је скоро незамисливо склонити своје личне потребе бар на трен и урадити нешто за другог. Намучити се или претрпети неугодност зарад туђе среће? Немогуће и страшно. Осећамо снажну угроженост, само је велико питање чиме? Можда сопственом тескобом и незадовољством.

Да ли је могуће да смо толико незрели и видимо себе искључиво када смо у центру пажње? Моје потребе и жеље, мој новац и простор… Само ја и само мени. Шта нам се дешава? Чиме смо то отровани?

Утапам ли се то и ја у масу и постајем најобичнији себичњак или ме можда само дрндају ови глупави хормони, па се свађам и са собом и са другима. У себи.

 

Klimakterični dnevnik: Gosti

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: