Ускрс

New Project (3)

Недеља пред Ускрс. Недеља праштања, мира, љубави, поста. Сви причамо о томе, а да ли смо се искрено запитали шта то значи? Да ли смо одвојили бар мрвицу времена да о томе мислимо? И зашто нам је то тако тешко?

Ова година је за мене другачија. Први пут сам постила пет недеља. Не свих седам, али успела сам много више него раније. Први пут нисам била оптерећена храном и да ли ћу случајно појести комадић чоколаде на столу. И први пут сам поносна на себе што сам и оволико успела. Знате, ја сам велики критичар. Веома сам строга, са неком усађеном тежњом ка савршенству, које очигледно служи само мучењу, јер реално, савршенство не постоји. И зато годинама држим бич у руци и кажњавам се, а када се уморим од себе, бацам се на друге. Критикујем код њих све оно што не волим код себе.

И тако, ако не постим свих седам недеља, то не вреди и само једна љутња брише све добре мисли и све ваљано код мене. Не рачуна се. А питам се, где се не рачуна? Код кога? И због чега ја постим? Као да сам веру сместила изван мене, а она би, у ствари, требала да буде део мог бића. Да ли постим да би ми Бог опростио грехе? Да, али има неке површности у томе. Желим да се приближим Богу, али како?

Почела сам дубље да размишљам о посту. Знам, сви говоре о томе да пост није само храна, требали би да будемо добри, брижни, да волимо и праштамо. И ја сам годинама прилазила томе као задатку и била љута на себе кад подлегнем инстиктима. Осећала сам се као да сам пала на испиту. Овог пута је све било другачије. Мислим, мења се то већ неко време, али чини ми се да се сада нешто сложило и слегло. Можда озбиљне године стварно доносе неко промишљање и дубину која испуњава човека на више нивоа.

Шта је човек и који је наш циљ? Шта нас испуњава? Шта остаје иза нас? Почела сам да мислим о томе. Шта мене чини искрено срећном? Да ли и колико волим себе? Колико волим свој живот? Да ли га живим бар делимично према сопственим вредностима, да ли је напокон дошло време да више слушам и удовољавам себи? Бити добар према другима, све је то у реду, али да ли можемо осетити искрену емпатију ако не саосећамо и не волимо себе? Некада сам мислила да је то себичност, али сада сам сигурна да човек који не воли себе, не може да воли ни друге. Он често само удовољава другима, не би ли преко њихове слике љубави, мало помазио себе.

Дуго, предуго не волим своју слабост, рањивост, попустљивост. Дуго, предуго се напрежем да се мењам и силујем себе да будем неко други. Овај убрзани, савремени, компјутерски живот наметнуо ми је хиљаде слика шта је за мене добро, шта треба да радим и како треба да изгледам. Можда је време да у овом Ускршњем посту опростим себи што нисам испунила сва та очекивања. Можда је време да погледам и да ли су то моја или се бичујем због туђих жеља. Можда је време да помилујем и опростим себи што сам тако дуго пуна љутње, неразумевања, превеликих захтева и мучења себе. Можда је стварно време да пригрлим и почнем да волим и ту слабу мене.

Јер, чини ми се да једино тако могу почети да видим и волим друге људе у њиховом светлу, а не у мом огледању. И једино тако могу проширити капацитете да искрено опростим другом.

Срећан Ускрс. Христос Воскресе.

Будимо захвални за сваки нови дан.

Klimakterični dnevnik: Pred Uskrs

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: