Пунолетство детета

New Project (4)Дунав. Не знам зашто, али од младости ме је поглед на ту огромну, трепераву реку смиривао. Сваки неположени испит, свака љубавна патња исплакана је ту на обали. Као да сам их предавала реци и она је бар неки њихов део односила, а ја сам се увек растерећена враћала кући.

После неколико недеља јурњаве, гужве и брига напокон сам успела да побегнем од свих. Седим на мом омиљеном шлепу са два стара рибара и сркућем турску кафу. Само је још овде остала турска, свуда је постала домаћа, уз прекорни поглед. Изгледа да су се преко серија Турци поново одомаћили.

Уз сваки гутљај кафе, осећам како се мир шири мојим телом. Напокон. Недеље тензије су иза мене. Прегрмела сам прославу пунолетства мог сина. Лудило, у сваком погледу. Предходних месец дана ми изгледа као да сам била у концентрованом климаксу. Из сата у сат мењало ми се расположење. У једном тренутку могла сам да направим списак свих климактеричних симптома: нервоза, главобоља, умор, безвољност, презнојавање, а већ у следећем би сви нестали и завладала би потпуна еуфорија и радост. Осећања радости и поноса би ме попут вихора винули у висине, да бих већ кроз један сат треснула о земљу тужна и носталгична.

“Шта ти је? Зашто си нервозна? Треба да си срећна, дивно је кад ти дете одраста и постаје човек.”

Убијали су ме овакви коментари. Наравно да је дивно када деца одрастају, али као да ми забрањују да уједно будем и сетна. А потпуно је нормално да сам и таква. Па, мој мали дечак започиње самосталан живот. Један начин наше повезаности нестаје, наш однос постаје другачији, наше породично устројство се мења. И све је то красно, ако, тако треба, али све је то и тешко, и ново, и некако нагло. Још јуче сам га преслишавала биологију, а сада то ради његова девојка. Лепо је то, али и ново. Наша породица добија још једног члана и треба ми времена да се навикнем. Више ништа неће бити исто.

Ових дана као да је све подигнуто на куб. Гледам њега, високог 183цм и истовремено се живо сећам бебе од 53цм. Јурим по продавницама панталоне, кошуљу и кравату, а уједно преслажем орман са старим стварима и милујем његове прве патике. Смејем се и плачем.

Примећујем да се преоптерећујем свим могућим обавезама и да желим да удовољим сваком његовом прохтеву. Желим да све буде по његовој вољи, напрежем се до крајњих граница да обезбедим сваку ситницу. Зашто? Не могу да се вадим на њега. Није он ни напоран, ни безобразан, ни захтеван. Обавезу да све буде савршено сам сама себи наметнула. Јер, од сада се може, али и не мора ослањати на мене. Од сада могу бити део неке његове организације, али и не морам.

Листам слике у телефону и смењују ми се слике бебе и дивног момка. На једној га држим у наручју, на другој ме он грли и са висине љуби у косу. И срећна сам. И поносна. И опет помало тужна. Када је то пролетело? И колико сам ја онда стара, кад имам пунолетног сина?

Доста кафенисања, доста мозгања, време је за један џогинг поред реке. Ових дана ме он одржава у животу.

Klimakterični dnevnik: Punoletstvo deteta

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: