Време је за паузу

New Project

„Здраво мама, шта радиш? Како си спавала?“

„Добро, мало ме штецао кук, али ништа страшно. Извини драга, не могу сада да причам, дошле су ми комшинице на кафу. Чујемо се касније.“ И уз жамор веселих жена, прекида ми везу.

Замишљено држим слушалицу, не примећујући упорно: тутуту и питам се да ли је реално да завидим седамдесетогодишњој мајци на друштвеном животу? Па, завидим. Док седим крај отвореног прозора и пушим цигарету, осећам физички бол због усамљености. Где су моје пријатељице? Дозволиле смо да нас свакодневна лудница, трчање и обавезе одвоје. Контакте смо свеле на по неки месечни телефонски разговор или поруку. Запоставиле смо дружење и потпуно смо се посветиле деци и породици. И шта сад? Мојим тинејџерима већ неко време не требам, осим за чист веш и клопу. Виђам их у пролазу, између школе и излазака, разменимо по коју реч, понекад брз пољубац и то је то. Они су нашли ново друштво, а ја сам дозволила да своје изгубим. Сама сам крива, нисам га неговала. Зашто? Могу да се правдам обавезама, али искрено, није баш да нисам имала времена. Некако сам дозволила да породица заокупира сво моје време, да пратим децу у стопу, да живим њихове животе. И да запоставим и заборавим своја интересовања и забаву.

Још увек сам затечена њиховим одрастањем. Моји малишани су се само једног јутра пробудили промукли, длакави и велики. И самостални. И ћутљиви. Нема припреме, нема прелаза, још јуче су ми улетали у кревет да се мазе, а већ данас су то одрасли момци које смарам. Све схватам, тако треба, тако мора, тако је здраво, само ме мало боли стомак од тог разумевања.

И шта сад ја да радим? Погледам мужа који испружен на кревету, држи телефон и нешто куцка. Добар је он, али фали ми нешто друго. Да ли је могуће обновити покидане везе?

Поглед ми пада на календар, 23. март, данас је Милицин рођендан. Јубиларни, пуни педесет година. Брзо окрећем њен број:

„Здраво, драга. Срећан ти рођендан!“

„Хвала ти, мада си могла и да га заборавиш. Погодила ме ова бројка у стомак, данима сам нерасположена и немам жељу да га обележавам.“

„Разумем те и мој се ближи. Али могле бисмо да објавимо рат малодушности и организујемо неко дружење, релаксацију, можда СПА. Шта мислиш?“

„После кратког уздаха и дуге паузе, Милица рече:

„Можда си у праву, и ово куњање и развлачење ме само дубље потапа. Имам идеју! Има једно дивно месташце надомак Београда и одавно се каним да га посетим, али никако не стижем. Сада је прави повод. Зовем Јелену и Катарину да видим да ли могу да узму слободан дан и идемо сутра пре подне. Кажу да је радним даном базен потпуно празан. Јављам ти детаље.“

И весело и полетно ми залупи слушалицу. Успела је и у мени да пробуди радост, устрептало сам кренула да трагам за купаћим костимом. Хм, немам једноделни, а у овом се све види, стрије, стомак, целулит. Затреперила је блага нелагодност. Одавно ово нисмо радиле…да ли ће доћи…радни дан је…да ли ћемо успети да се опустимо или ћемо премеравати једна другу…

А онда звоно и раздраган Милицин глас:

„Замисли све су у трену, без премишљања, пристале. Узимамо дан од одмора и купимо те сутра у десет.“

Спустила сам слушалицу, загледана у апарат. Да ли је могуће да је тако лако? Да ли је могуће да нам тако мало труда треба? Некада нисмо могле ни викендом да се састанемо, а сутра све узимају слободан дан. Моје вредне, амбициозне, предане послу и породици другарице, су се очигледно умориле. А и ја.

Време је да научимо да правимо паузе.

Klimakterični dnevnik: Vreme je za pauzu

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: