Одвајање од деце

New Project (7)Увек имам трему када пратим децу на пут, свеједно да ли је екскурзија или су припреме са клубом. Са годинама полако јењава, али не нестаје. И дан данас се живо сећам агоније када сам се први пут развајала од старијег сина. Нисмо имали бабе у Београду, тако да се он ни на једну ноћ није одвајао од нас првих неколико година, а после је све било теже. Психолози сматрају да се беба не би требало више од пар дана раздвајати од мајке, јер дуго доживљава мајку као део себе и тек се са навршеном другом годином сепарација приводи крају. Хм, по томе би испало да сам добро поступила. Па ипак, он се и касније тешко одвајао, чак и код баке и тетке. Не знам да ли смо ми нечим зрачили или је он једноставно био такво дете: осетљиво, нежно, а успут и једва дочекано и презаштићено.

Веома јасно се сећам лома који ме кидао када је први пут пристао да иде на рекреативну екскурзију са вртићем. Имао је шест година и већ неколико година је био са истом екипом деце и васпитачица. Иако су они ишли скупа већ четири године, он је тек сада пристао да иде са њима. Са једне стране једва сам чекала да оде и ја се мало ослободим свакодневне пажње и бриге, али са друге стране су трепериле његове очи, које су постајале све тужније и уплашеније како се приближавало путовање. И он се растрзао између жеље да путује са друговима и страха од растанка.

Данас је то друга прича. Постао је тинејџер који се пријављује на све активности и стално би негде да путује. Можда су трагови тог тужног дечака који се тешко одваја од родитеља, смештени у порукама које нам, за разлику од већине тинејџера, редовно шаље са пута. Сваки садашњи полазак почиње поруком док га још видим и машем му, са текстом:

„Кренули смо.“

Делује вишак, али то је игра између њега и мене, нит која нас спаја још од старих растанака са којима се ниједно од нас није носило.

Многе ствари заборављам, детињства се само у фрагментима сећам, али његов први одлазак на рекреативну је жив и јасан, као и његово рађање. Једва да сам саставила пар сати сна пре пута, упорно одагнујући тугу преслишавањем да нисам нешто заборавила. Знам да морамо да се растајемо, знам да је здраво да се полако одваја од нас, али, иако га ни тренутак нисам притискала, његов тужан поглед је у мени будио кривицу. Да ли сам требала да предпоставим колико ће му бити тешко? Да ли сам требала да га одговорим од пута и заштитим од туге? Знам све, тако треба, добро је да се одваја, здраво је, али је брате и паклено тешко. Чини ми се да је мучније мени да издржим његову патњу, тугу, бол, него њему. Вечити проблем и замка родитеља: заштити дете од свега! И мада смо свесни да је то немогуће, упорно гурамо утопију, преувеличавајући тежину ситуације. Изгубили смо објективност и постали слаби.

Физички ме болео његов тужан поглед из аутобуса. Дуге трепавице су биле испуњене сузама, које је надљуском снагом заустављао да не склизну низ образ, мало због стида од другара, мало због еуфоричне учитељице која је дириговала махање, осмех и песму. Туга није примерена на растанку. Какво лудило, глуматање и малтретирање и њега и мене.

Уживање у слободи од обавеза прекинуто се на самом почетку. На повратку кући, док сам гутала сузе забрањујући себи да плачем јер је рекреативна весео догађај, на паркингу испред стана одједном доживљавам чудну слику у очима. Појављује се једна треперава, изломљена сјајна линија у оку која полако почиње да се шири. Паника ме обузима, улазим у стан, умивам се и дишем дубоко, не бих ли се смирила. После пар минута, светелећа линија се смањује и нестаје, али је замењује снажна главобоља, која ме паралише наредних неколико дана. Психијатри би сада свашта напричали о вези између растанка, забрањене туге, потиснутих суза и главобоље, али и нама лаицима је то јасно. Ипак је то прво раздвајање и потврда да моје дете има свој живот и да му ја полако, али све више и више, нећу требати.

Међутим, чини ми се да код нас, данашњих родитеља, то иде мучније него што је природно. Има нека апсурдност, хвалимо се да смо образованије и савременије од наших мајки, а ипак теже пуштамо и осамостаљујемо децу. Сремне смо да глумимо сервис и одрађујемо све уместо њих, возамо их, спремамо храну, купујемо гардеробу до тинејџерског доба. У све се мешамо и ништа их не учимо од свакодневних кућних послова. Зашто? Да ли смо спремне да онеспособимо децу за самосталан живот, само да бисмо сачувале слику сопствене вредности и важности? Ако је тако онда смо несигурније у себе од наших мајки, иако се бусамо да смо способне, савремене жене. Нешто нам фали, нешто ту није искрено и аутентично. Где смо се и зашто заглавиле?

О свему овоме размишљам док стојим на тротоару и гледам аутобус који полази из станице, возећи веселу дружину бучних тинејџера на припреме у Котор, кад ми мисли прекину порука на телефону:

„Кренули смо :)“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: