Страх

rsz_11rsz_ingrid_bergman111

Будим ме дрхтавица и паралишући страх. Страх за живот. Страх од живота. Моја драга има рак дојке. Боли ме стомак. Боле ме груди. Од чега? Да ли зато што нисам добила менструацију два месеца или и у мени расте неки андрак? Хипохондрија ме растури, не могу ни о чему да размишљам. Не смем ни да пипнем груди, а од контроле ме подилази језа. Туга и страх су ме потпуно поробили и мада упорно говорим мислићу позитивно, плаче ми се. Па ипак, те јебене сузе никако да крену. Осећам их, ту су негде у углу ока, али не клизе. Продисала бих када бих се исплакала. А опет, не желим ни да оплакујем. Биће све добро, избориће се. Купиће нових петнаест, двадесет година. Примећујем да у последње време о будућности мислим у сегментима, да поживим још десет година, па још десет, само да деца порасту. Стално мислим на децу, њену, своју. Не смем на смрт. Ту не вирим, од ње се само бојим. А питам се, да ли бих смањила страх ако бих и смрт увела у живот, као неизбежан завршетак?  И да ли би ми то донело олакшање или још већу панику? Не знам и зато бежим.

Данима избегавам тугу, глумим лудило, развесељавам њу, њене родитеље, причајући о операцији као о успутној интервенцији, а у души лом. Не смем да завирим у себе, не смем да пустим тугу, чини ми се, удавићу се. И константан рингишпил у глави: није фер, стварно није фер! Много је тумора око мене, она је четврта у последњих годину дана. Зашто? Целог јутра причам Богу, питам га, молим, као да он има времена само за моје страхове.

Биће добро. Знам, верујем, сигурна сам да ће бити добро само прво морам да се исплачем. Али, како?

***

Целе ноћи се будим и у магловењу молим Бога да све буде у реду, а онда опет падам у сан. Али то није нормалан сан, већ бунило. Слике пролазе кроз моју подсвест и у страху ме буде. Не памтим их јер не желим. Одавно не повезујем снове са предсказањем, психотерапија ме научила да их прихватим као дар душе. Па ипак, негде дубоко у мени чучи сељанчица која се плаши ружних снова.

Данас је операција. Молим Бога да је спаси, да очисти тај грозни рак, молим га да ми опрости моју лењост, слабост, конформизам јер га интензивно призивам само кад ме стисне страх, бол и мука. Годинама сам сматрала да нисам добар верник јер ми пролазе разне сумње кроз главу, јер немам снаге и воље да постим цео пост, да редовно идем на литургију. У тој строгости јер нисам савршен верник, ја сам се удаљавала од вере, а онда ми је другарица освестила речима: „Ти си много горда, веру какву очекујеш од себе имају свеци, а ми смо само људска бића, обични грешници, са свим сумњама, страховима, падањима, али и новим дизањима.“

Гордост је велико зло. Желимо бити учени, али одмах, без рада и питања. Желимо бити верници, али без труда и искушења. Волим да мучим себе, волим да тражим од себе све више и више, али не користећи то као подстрек већ као кочницу, јер ако нисам сад и одмах добра, онда се не вреди даље трудити. И тако, реших да постанем верник са свим својим слабостима. Приближавам се Богу и вери споро, полако али са мање страха и то ми прија. Трудим се да будем добар човек, да помогнем и разумем, али и када се у мени пробуди бесна фурија, нисам превише разочарана. Што пре је видим, лакше ћу је зауздати.

Учим да живим дан по дан.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: