Пријатељство

mar i katrin

Шта је пријатељство? Колико смо спремни да се дамо? Да ли прави пријатељ има право на слабост, да нешто не може? Колико једни другима дајемо и има ли вага да се то премери? И да ли има потребе за тим? Ако нема, одкуд кривица која ми притиска груди. Ја дајем једно, пријатељ друго, али где је ту равнотежа, мера? И зашто нам је потребна?

Занимљиво да тренутно ово себе пропитујем, ја која константно дробим синовима како је неопходно избацити вагу из сваког односа уколико желе да он успе.

Нема среће у вагању, ал’ слаба сам, вагам.

***

Како гледати драгу особу како изједа себе, а ти јој не можеш помоћи? Читам ово питање и схватам да се своди на мене, како ја да преживим, како ја да гледам, како ја да издржим. Коме ја у ствари желим да помогнем, себи или њој? И како желим да јој помогнем? Наравно, онако како је мени најлакше. Помажем њој, гледајући у себе. Нешто ту није у реду.

Шта је права пријатељска помоћ?

Како гледати погрешне изборе наших драгих људи, пријатеља, сестре, деце? Да ли имамо права да се мешамо и када видимо да су ти избори деструктивни по њих? Ја увек улетим у исту игранку, покушавам на све начине да их освестим, да им помогнем, да нађем решење… И да ли сам ишта постигла? Ништа! Човек сам прави своје изборе. Никако да се помирим са тим да гледам неког како се урушава, а ја бар да не покушам да га спасим. Али, да ли је то у мојој моћи? На жалост, није. Дала сам можда само краткотрајно олакшање и тренутно преживљавање, али никакву конструктивност, освешћивање и промену. По стоти пут ударам главом о зид и завршавам са разједајућом кривицом. Чини ми се прснуће ми груди од питања: Да ли сам могла још нешто да урадим? Да ли сам требала бити упорнија, директнија, јача?

Напокон схватам да им не могу помоћи, бар не на тај начин. Не могу их мењати, њихови избори су зацементирани и ја их морам прихватити.

И сада долази на ред оно велико путање: како их придржати и пригрлити са свим њиховим погрешним изборима, како их умирити, утешити, а не кривити их и не олакшавати себи?

Признати: то је њихов пут. Морам да смогнем снаге да будем пријатељ у тежини. Пријатељ који не тражи олакшање, не врда, не бежи, већ само воли. Воли драго биће и његове изборе, јер такви кави јесу, његови су! Не изводити га на прави пут, не подучавати, не саветовати, већ само волети.

А то је страшно тешко. Потребно је много снаге, воље, љубави да ставимо себе у други план и пружимо руку. Загрљај, додир и стисак руке је често једино што нам траже.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: