Молитва

 

katrin2Данас ћу да постим. Петак је, празник је, пробудила сам се рано и у трену одлучујем да одем на литургију. Затичем препуну цркву. Не идем баш често на литургију, јер имам проблем да је пратим. Углавном не разумем шта причају, хватам само по неки сегмент и убрзо се уморим и искључим. А опет, упорно ништа не чиним да бих је боље разумела. Раније сам углавном понављала молитве у себи, обраћала сам се Богу и молила га за здравље, за смирење, за веру. У последње време га молим да ми покаже пут, да ми испуни срце љубављу и славом живота, а не страхом.

А онда помислим, колико сам горда? Зар ни на литургији не могу да радим оно због чега сам дошла? Ако желим да верујем у Бога и проширим зрно вере, онда морам да се помучим и приближим му се, а не само да му се обраћам на мој начин, мени најкомфорнији. И реших да слушам литургију и да се потрудим да је разумем.

Ја сам и у вери васпитавана да се не уносим много, свако удубљивање је опасно. Површност је закон удобног, осредњег живота. А ја сам послушна и заплашена већ годинама. Тек сам од скоро почела да се будим и размишљам својом главом и о питањима која су давно зацементирана. И сада више не желим да моја вера у Бога буде проткана само страхом од казне. Желим да Бог у мом животу буде љубав према ближњем, стрпљење, разумевање, емпатија. А то је тако тешко!

Трудим се да слушам литургију, да понављам молитве заједно са свештеником, али већ после десетак минута хватам себе да ми мисли врлудају. Увиђам да посматрам жене око себе и да нисам благонаклона. Нервира ме нечија превелика скрушеност, нечија гордост, нечија дрскост док ме гура да приђе ближе олтару. Какав парадокс! На месту на ком се молим да ми срце испуни љубав и разумевање, ја свима нешто замерам, размишљам о њиховој лицемерности у вери, о страху у њиховим очима, а не видим себе која би бар у том тренутку могла да нађе лепу реч за људске слабости. Јер и ја сам само човек, исти као и они, лицемеран и горд у тренутку док призивам Бога да ми помогне. И опет га молим за снагу, благост, доброту. Да ли је зло стварно тако јако или смо ми људи исувише слаби? Лако је критиковати друге јер тада не мораш да гледаш себе и исправљаш своје недостатке.

Враћам се на молитву. Молим те Боже дај ми снаге да будем бољи човек. Молим те Боже, испуни ми срце радошћу. И захвалношћу! Увек заборавим на захвалност. На жалост, захвалност нам је на последњем месту. Све можемо да урадимо, али најтеже нам је да се захвалимо. У праву су и психологија и вера: највећи људски непријатељ је гордост. Горди људи се не захваљују, њима све припада. Захвалношћу уздижемо друго људско биће, а то нам тешко пада. Као да је уздизање другог аутоматски повезано са срозавањем себе. Као да је и нама стално укључена апотекарска вага, тас са једне стране, обавезно мора да повуче тас са друге стране.

Приметила сам да у последње време лакше хватам своје мане и да о њима могу да мислим. Питам се шта се променило? Изгледа да је моја гордост мало спласнула. Раније сам била савршени створ и признавање сваке грешке ми је био тежак пораз. Од када сам постала грешно људско биће, много сам боља. И много ми је лакше.  Додуше, све је то у траговима, назнакама, али је битно да се помера. И поносна сам! Хм, је ли то опет гордост?

Код нас Срба страх од казне обележава нашу веру, а ја то не желим. Желим да ми у срцу преовлада љубав. Хвала ти Боже што ми подари живот и пружи шансу да у њему уживам. Да ли икад помислимо колико смо срећни што смо баш ми изабрани да постојимо, па ма како живели? Било би дивно узети живот као једну велику шансу да се проживи што више, што исправније и у што већем складу са собом. Што је битно шта други мисли? Мој живот, моја шанса и живећу како желим. Ово звучи тако једноставно, а скоро је немогуће. Можда нам смета страх од смрти да пригрлимо живот? А можда би смрт тада изгубила на тежини, јер колико год да нам је дугачак живот, могло је да га не буде ни мало: све је добитак и живи баш сад.

Е, супер! Па, зашто се онда плашим летења авионом, зашто не могу да се опустим на одмору, зашто се не радујем сваком тренутку? И зашто опет не слушам литургију, већ у глави разглабам о филозофији живота?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: