Новогодишња усхићеност

marlen nova godina

Ови новогодишњи празници су ме дотукли у сваком погледу, и физичком и психичком. За почетак, додала сам сигурно три килограма, а остала свега гладна. То више није нормално, ја се гојим и од самог погледа на пуну трпезу. Верујте ми, сваки оброк је прекинут негде на пола, свешћу, а не ситошћу и сваке вечери заспала сам гладна као вук. Ево и ове ноћи, пишем јер можда ми то скрене мисли са празног, а опет огромног стомака. Грозим се себе нервозне и гладне, а ипак дебеле. Мука ми је и од безмерног спремања хране, од безграничне набавке намирница, као да долази, па, не баш смак света али засигурно неко опсадно стање.

Затим следи обавезан ручак код фамилије и нова камара меса, пита, сарми, колача спремљено таман за један омањи батаљон. И константно, упорно и по мало иритантно: узми још. А иза тога одмах, док гутам последњи гриз, хладан туш: мало си се раширила у боковима.

И поред свега тога, ја бих још само једно парче.

Одувек волим децембар, баш због тог предновогодишњег узбуђења. Раније, за време Југе, омиљени период ми је био од 29 новембра до краја јануара. Ја иначе волим зиму, снег ми је омиљен и ако се још поклопи са празницима, ја сам у облацима. Све, али баш све сам обожавала: прве пахуље, свечарски окићен град и лампионе који ми улице боје радошћу, смишљање, одабир и куповину поклона, (свакоме је бар ситницу требало уклопити у студенски буџет), насмејане људе на улици, ужурбане, али веселе и услужне продавце, мало гурања у превозу, а онда бескрајне шетње, док снег весело шкрипи под ногама. Дочек, где год био, али увек са пријатељима, и са очајном музиком и грозном храном, био је одличан провод и зезање.

Звучим као моји маторци, али ја стварно не знам шта се догодило, са мном или са градом или са светом…

Ове године су били сви услови за идиличну празничну атмосферу, али све се извитоперило. Једино је снег, диван, бео и шкрипутав, остао исти. Збуњена сам. Требало би да буде лепше, лакше и боље, имам више пара, имам бољи ауто, имам већи избор, имам више продавница и тржних центара, могу и интернетом да поручим, али…

Није да нисам покушала, чим је кренуо да пада снег, мене је ухватила еуфорија: смишљај поклоне, где отићи за дочек, шта обући, шта спремити од клопе, како окитити кућу, али некако сам лагано сплашњавала. Као да се све уротило против мене. Аутобуси топли, али сви у њима су нервозни. Продавачице ме бледо гледају већ код другог артикла који тражим. Упорно се извињавам што сам неодлучна, ипак су поклони у питању, а оне се изненађено мрште и говоре значајно, хм. И то понављају и моја мама, и моја сестра и моја пријатељица. Хм, хм, хм… А ја чујем: који те андрак ухватио, какви поклони, баш си бесна, бацаш паре… И кривица… да ли стварно разбацујем новац? И љутња, моје паре бацам, шта их брига, ја волим да обрадујем пријатеље. Опет кривица, да ли сам бахата и силна? И … тако у круг. Али истрајавам, јер док шетам, снег шкрипуће и ја сам срећна и носталгична. И купујем јер то волим.

У новогодишњи ритуал спада и обавезан обилазак тезги на тргу. Ове године сви сморени, смрзнути и љути. Моју раздраганост дели једино весели Француз и ја, жудно и усхићено, разглабам са њим пола сата о сиревима и винима. И срећна сам.

Обожавам Кнез Михајлову улицу за време празника, али ове године су успели и њу да ми упропасте. Личи на вашар неукуса. Свега је превише, и боја и сијалица и облика. Што би рекао мој муж: удружили се бугарски декоратер и кинеска производња.

Вишенедељна агитација и припрема за прославу Нове године окончана је тужно: сви су отказали. Неки не могу, неки не желе, неки су уморни, неки су тужни, неки су депресивни, неки нервозни, неки мрзе Нову годину, неки мрзе свако окупљање, али нико расположен да са мном оде на свирку у било који кафе. До јуче су нам деца била мала и сви смо кукали што не можемо да идемо, а сада, опет ништа.

Осећам, иако се и даље борим, да лагано падам. Вуку ме јако и ја се батргам последњим атомима снаге, али…

Ту сад наступају клинци, где, шта, како, с ким, алкохол: да, можда не, мало или много, кућа или сплав, шта обући, кад оцене поправити. Муж – паметан као и обично, јер мушкарцима су њихове потребе и даље на јаком првом месту – правац на Копаоник, терен зове, требало би га баш сад обићи. И као шлаг на торту родитељи: ију, па зар ви не долазите одмах код нас, зашто тек за Божић; Деца: зашто уопште морамо да идемо; Родитељи: ми смо се ужелели, тужни смо, стари, сами, ко зна још колико…; Деца: досадно нам је, немамо друштво, лош је интернет…

Деца тужна, родитељи и стари и тужни, муж уморан, а ја???

Нема ме, појела ме еуфорија, и то туђа.

Сви би нешто и свима нешто фали и сви су незадовољни и сви се смарају и сви би нешто друго и сви би љубав и пажњу, ал’ да сама дође и закуца баш на њихова врата.

Огромна нервоза и грандиозно „ја“ завладало је нашим животима и уништило празнично расположење. Јер, ако у центру нисам ја, онда свет ни не постоји, светла се гасе и одлазим.

Неко живи у центру, а неко га ни не окрзне.

Уморна, исцрпљена, нервозна, дебела и надасве љута, посебно на себе, јер сам изгубила свој центар, гасим светло, грицкам скривено парче чоколаде и гледам у звезду што трепери у прозору.

Догодине биће бољи план…

One thought on “Новогодишња усхићеност

Add yours

  1. Дочарала си ми прави новогодишњи амбијент, делимо сличан осећај те зимске приче. Сваки залогај сам три пута калкулисао у глави, боље да нисам ни јео. Камо среће када би ствари могле да увек остану једноставне, али то не бива. Ваљда се превише гриземо око туђег мишљења, а то значи да нам је још увек стало до тих људи, зар не?

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: