Несаница

lorin5

Поноћ давно прошла, а сна ниодкуда. Неки чудан немир струји ми кроз тело. Уселио се у мене пре пар месеци и никако да га се отресем. Не знам како се створио, а ни шта га покреће. Јасно видим само једног кривца: подивљале хормоне, јер буквално прокључам у ПМС-у. Међутим, појављује се све чешће и без икаквог реда, нити најаве. Мрзим га. Чини од мене неку грозну, џанризаву, устрепталу и гласовиту жену, жену коју ја не познајем и што је најгоре, тешко контролишем.

Чај од матичњака не помаже. Сутра ћу пробати камилицу, а сада, иако сам до јуче пљувала по њему, грицкам комадић ксанакс-а и чекам спасоносни сан. Ништа. Можда нешто да прочитам. Дисциплиновано узимам књигу и покушавам да разумем шта ми Фром упорно говори о умећу живљења, али мисли ми врлудају. Можда је то претешко штиво у овим касним сатима, научићу да живим сутра, а сада посежем за лаганим романом о пријатељству две жене. Како то раде Италијанке? Имају ли оне неки тајни рецепт задовољства? Али мисли и даље беже, неће књигу. Хм, и ова бешика ме цима у последње време, морам до тоалета.

Окрзнем погледом палачинке на кухињском столу, али храбро настављам пут купатила. Ух, никада нисам била оволико гладна. Ово је за мене шок, вечита мршавица која је јела само кад мора, постала је незасити вук. Није важно доба дана, јутро, подне, вече, поноћ, кад крене напад глади, потпуно се изгубим, једем све на шта налетим. Као да ми се поклопац на желуцу покварио, не осећам ситост, већ само мучнину кад претерам. Али, вечерас ћи издржати и игнорисати ову незајажљиву алу у стомаку. Опраћу поново зубе и убити глад у устима.

На повратку из купатила привлачи ми пажњу замрачена дневна соба. Празна је. Невероватно, сви су отишли на спавање. Ето идеалне прилике да предахнем у тишини. Нећу дуго, правдам се самој себи, само пар минута, а онда морам назад у спаваћу собу. Дуриће се сутра цео дан, а ја сам стара и уморна за то.

Још само мало, можда нађем нешто да ме заинтересује на преплаћених сто ТВ канала. Међутим, вечерас се све уротило против мене. Политика – не, ратни филм – не, домаћа серија – не, хорор – не, вести – не, време – да али кратко траје. Серија „Секс и град“, хм, могла би да ме успава. Стара јесте, позната јесте, али може да послужи. Симпатичан је тај концепт четири другарице различитог карактера. Завидим им на тако блиском пријатељству у коме баш о свему можеш да причаш. Има ли тога у стварности? Бар у мом случају, нема. Некад сам мислила да је Даница та права, али она се одселила у Канаду, време и даљина су учинили своје, неке теме су се закључале. А закључане су и за друге. Тешко се отварам. Питам се да ли је то неповерење у људе или у себе? Хоћу ли бити исмејана и зашто ми је то толико важно? Зашто морам да се допаднем другима, зашто морају сви да ме воле? Можда једино тако успевам да видим себе, можда једино тако вредим? Ако је то истина, онда је то тужно. Имам четрдесет девет година, прегршт разноразних едукација, а опет не видим себе јасно. А можда од себе очекујем превише, можда сам само престрога. Морам ту нешто да мењам, али не у два сата по поноћи. Овакве мисли ме сигурно неће успавати.

Поглед ми поново пада на палачинке на столу. Ма јебеш карактер, грабим једну и гутам на брзину, покушавајући и од себе да је сакријем.

Бићу дебела, па шта? Сигурно ћу удвараче да одбијем. Хаха…

Никакав сам карактер. Безвољно устајем, гасим ТВ, грицкам још један комадић ксанакса, лежем у кревет и чекам.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: