Концерт

sade

Концерт Влатка Стефановског! Стомак ми трепери од притајеног узбуђења, адреналин букти кроз моје тело, а на лицу боре. Може ли то једно са другим? У последње време често осећам раскол између онога што осећам и свести колико година имам. Четрдесет девет година. Звучи озбиљно, превише озбиљно за ову тинејџерку која се пробуди кад неко најави концерт њеног омиљеног Влатка. Осећам несклад, збуњена сам. Узбуђење које осећам је сасвим реално и живо и само боре на лицу ме подсећају на време које је неосетно клизнуло између прстију. Тинејџерка у мени се јасно сећа свог првог концерта групе Леб и сол, давне 1988. године у Хали спортова и од тада је та љубав постала нераскидива.

И док су сви лудовали за ЕКВ-ом, тада је било потпуно у тренду слушати ЕКВ, ја сам сањала Влатков концерт. Волела сам ја и ЕКВ, али ме је њихов концерт, у оквиру бруцошијаде на Правном факултету, потпуно разочарао. Била сам на првој години факса, тек пристигла из провинције и потпуно опијена шансом да уживо слушам свој, до тада, омиљени бенд. Не можете ни да замислите моје разочарење када се на бини појавила гомила полубудних ликова који су се тетурали, заборављали текст и покушавали да нас полију пивом. Нисам им замерала, нису били своји. Осећала сам само огромно сажаљење за те изгубљене, а толико талентоване младе људе. Повукла сам се у последњи ред сале, сачекала крај и више никада нисам отишла на њихов концерт. ЕКВ је постала група у чијој музици се ужива у кући. На та осећања ме је подсетио концерт Ејми Вајнхаус. Туга…

Али, зато је сваки концерт Влатка Стефановског, за мене незабораван доживљај. Човек са гитаром на бини, у трансу и опијен музиком. Тако може да свира само неко ко истински воли музику, коме је гитара живот и велика радост. То је једини човек на чије концерте се и даље пробијам у први ред, иако сам већ у годинама када се плашим луде и пијане дечурлије.  Међутим, сада их грлим и осећам се поново младом. Ја и јесам млада, ову наборану жену не препознајем. Моје срце трепери, желим да скочим на бину и пољубим га. Па ипак у делићу мозга свесна сам свог изгледа и једино ме спречава да се откачим то што могу да личим на Рушку Јакић. Трудим се да широко гледам на ствари, да негујем разумевање, али очигледно у мени чучи и старомодна балканка. И зато кочим ту тинејџерку и чим се опусти затежем јој поводац. Свест шта ваља, шта је прописано за моје године, шта је ред, држи ме наслоњену на ограду. Нежно се њишем и покушавам да ухватим Влатков поглед. И хватам га, гледа мене, само мене и само мени пева. Срце као лудо туче. Боже, добићу тахикардију.

Тинеџерка пије пиво, пуши цигару и жељно лови Влаткове погледе, а четрдесетдеветогодишња госпођа, док тајно ослушкује пулс, нежно се њише, смешка му се и као никад ужива у музици. Да, то је преимућство година, јер она зна да ужива у сваком акоду на гитари, сваком трзају и покрету.

И тако, на почетку посвађане, сада су се загрлиле тинејџерка и госпођа и певају заједно са Влатком.

Ваљда тако и треба да буде.

One thought on “Концерт

Add yours

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: