Шта је то одмор?

Ava5

Одмор I

Пакујем последњи кофер у ауто, а стомак ми поиграва. Одлазак на одмор последњих неколико година у мени буди немир, који не могу себи да опростим. Не разумем када и како се створио, некада сам обожавала море. Зашто сам се заглавила у њему? Чега се плашим? Можда одмор више није као пре? Наравно да није исти као кад сам била млада и без обавеза, али од тада је прошло много времена, зашто се не навикнем на ту промену? Понекад мислим да сам ужасно тврдоглава, понекад да сам престрога. Била сам убеђена да сам изузетак, црна овца, но прошле године сам случајно налетела на пријатељицу која је са другарицама јавно одбројавала дане на мору. И то не месец дана, већ бедних седам дана плаже и дружења са породицом. То сазнање ми је донело тренутно олакшање, али и забринутост. Шта нам се десило? Зашто је опуштање постало тако опасно? Да ли смо заборавили да се забављамо? Као да нам нешто клизи из руку, али шта осим свакодневне рутине на коју се жалимо? Очигледно да и та рутина има неку моћ. За почетак, пружа нам сигурност познатог, једноличног дана. Ненавикнути на изненађења и заглављени у једном месту, свe ново нас плаши.

***

Док чамим у колони на Грчкој граници, трудим се да се искључим из дечије граје и убацим рационално размишљање у тренутни немир. Зашто сам напета? Где ли су њени корени? Ко зна, можда још у мојим прецима. Колико сам успела да побегнем од њих? Моја бака се плашила путовања у најближи град удаљен 30 километара, ја Грчке удаљене 600 километара. За две генерације повећали смо размак за 570 километара. Мало ли је. Она се није мрдала из села, ја из Београда. Можда је разлика у томе што она није ни желела да путује, а мене су спољашње околности дуго спречавале. Али, без обзира, чини ми се да хоћу нешто да прескочим. Као да желим да изађем из свог наслеђа, да се винем десет спратова изнад њиховог начина живота. Посматрајући из тог угла, потпуно је нормално што ми је тешко. Ја сам сељачка унука, моја баба је у мени. Њен страх је и мој страх. Баба је живела на селу, моји у малој варошици, ја у велеграду. Баба без школе, моји родитељи са гимназијом, ја са факултетом. Много је то за три генерације. Јер, сетимо се, не тако давно, седам генерација наших предака живело је у истом окружењу и једнакој оскудици под Турцима. У нама живи и њихова укорењена сиротиња без изненађења, али са слободом извесности и лакоћом утабане свакодневнице.

Шта ми је ова привидна слобода избора донела? Чежњу да припадам вишем, имућном слоју (то су ми уливали од малена), привид да то теоријски могу и резултат да им сада само завидим, али не припадам. Са њима се осећам усамљено. Са њима ми увек фали то нешто. Не могу више овако. Уморна сам од јурцања за неким циљем који чак нисам ни сама поставила, већ ми је друштво, породица, окружење… наметнуло.  Имам осећај као да сам изгубила сопствено место, место које истински желим и у коме се добро осећам. Одједном ми се чини да не припадам никоме, ни овом вишем слоју у који сам само нос промолила, али ни свом старом, неуком окружењу, које има бескрајну потребу да разглаба, преуређује и критикује туђе животе. Нигде ми није пријатно, изгубила сам своју средину, окружење у коме пливам и зато сада бесциљно плутам. Поред мене пролазе чамци, али ни на један не могу да се укрцам, неки су пребрзи, неки преспори, неки раскошни, неки бедни.

Где сам ја? Како опет да осетим себе? Као да мигољим из сопствених руку. И опет тај мизеран осећај: свима је добро у сопственој кожи, само је мени моја тесна. Желим да се покренем, али ме нешто спутава.  (Понекад страшно завидим оној безобзирно-амбициозној маси која мисли да јој све припада и да може сваког да гази. И тако се стидим тих осећања.) Имам четрдесет девет година, године рада у психотерапиској групи, године разних едукација и радионица, а ову жену у огледалу још увек не могу да докучим. У једном трену желим, могу све, лав сам, у следећем већ дрхтим као преплашени миш. И разумем да сам ја и једно и друго и да је то у реду (сад то кажем, али дрхтавог миша не подносим), само не схватам зашто је прелаз тако жесток и непријатан.

***

Стојим на прометном шеталишту у једном малом месту у Грчкој и гледам декицу који на сред трга игра сам. Врти се, врти, врти, плете ногама, подврискује и засипа нас радошћу живљења. Он има осамдесет година и зрачи оптимизмом, а ја имам страх од смрти. Или страх од живота. У сваком случају, нешто је ту лоше преспојено.

Одмор II

Шта је то одмор? Постоји ли дефиниција шта треба да радим и како да се осећам?

Немам појма. Добро, ако ја не знам, можда могу нешто од других да научим. Окрећем се људима на плажи и почињем студиозно да их посматрам. Одједном ми се чини да, иако сви величају провод на мору, видим више сморених, безвољних лица него веселих. Смеју се само кад праве селфије и једино деца искрено циче бацајући се у таласе.

Мушкарци углавном из залета скачу у воду, демонстрирајући снагу и другима и себи. Пливају силовитим, жустрим замасима, без застајкивања, што даље. Имам осећај да не желе да стану до супротне обале. За разлику од њих, жене предуго стоје у плићаку. Да ли се адаптирају на хладну воду или можда показују нов купаћи костим, затегнуто тело? На жалост, плодови пилатеса и изгладњивања последња два месеца, дао је само њима видљиве резултате; стомак од два порођаја и даље виси, стрије шарају кожу, а испумпане груди ни сунђери не могу да подигну. Можда и не стоје ту у плићаку да би се рекламирале, можда само одлажу тренутак поновног сусрета са мужем негде у дубини мора. Он плива што даље, она стоји што дуже, обоје уживајући у трену слободе. Али само трену.

Ускоро их дозивају деца и они им послушно прилазе. Да ли би их спојило још нешто осим заједничке обавезе? Где је нестала забава међу њима? Не гледају једно друго, већ упорно круже погледом по околним људима ловећи прилику да размене по коју реч. Потребан је неко нов, непознат, али са истом муком. Некако је утихнула жеља за изазовом различитости. Ма колико су се мајкама смучиле свакодневне обавезе, оне упорно бирају друге мајке и једнако препричавају те исте досадне послове.

И тако, после сата јурцања за децом по плићаку и помпезних часова пливања, сморени мушкарци излазе и бацају се на лежаљке. Брзо затварају очи, глумећи тежак умор не би ли их сви оставили на миру. А жене, резигнирано и завидно гледајући у њих, аутоматски збрињавају децу и покушавају да их разоноде у том скученом простору сунцобрана. Све време, и муж и жена мисле да оно друго није фер и да свако од њих баш у том тренутку заслужује одмену и предах: он јер је радио целе године и платио тај одмор; она јер је читаво време у кући сама са децом. Није фер, али нико не проговара о томе јер је сада време за одмор, сада мора да се ужива. И само повремено пролети по који прекоран поглед.

После пола сата дремке, мушкарци пажљиво провирују и проверавају да ли је кризна ситуација прошла. Полако се опуштају и почињу, тајно чкиљећи, да претражују плажу и скенирају тело неке затегнуте клинке, док испијају пиво. Пиво и секс. Да ли је то постао једини фетиш на одмору? Да ли нас само то буди из учмалости? Као што рече Црњански у „Роману о Лондону“, средњој и нижој класи систем је у једном трену наметнуо одмор и они не знају шта ће са њим и зато беже у блуд, скрнавећи љубав.

А шта ја радим? Као и сви средњаци, смарам се, а то прикривам упорним гледањем књиге у крилу. Покушавам да се оградим, забавим, да покажем околини да сам боља, дубља, али ми слова упорно беже. Моја праисконска осредњост ненавикнута на одмор, не уме да се опусти, чак ни са омиљеном забавом – читањем. Зашто?

Мој отац је најискренији. Он годинама одбија да иде на море, једноставно признајући да му је досадно. И тачка. Ми смо планинци, навикли на шуму, крш и хладноћу. Море нам буди нелагоду. Ова спарина, водурина и врео песак, нису наше природно окружење. Стотинама година живимо на истом месту, на исти начин и не можете нас преко ноћи изместити на супротан крај света и приморати да уживамо. Не можете ви, али можемо ми натерати сами себе. Зашто? Зато што то пропагирају богати и популарни, а ми жудимо да их бар дотакнемо. Социјализам нам је дао привид да то можемо, сви кажу да они лепше живе (а кад сви кажу онда је то сигурно истина) и ми пристајемо на имитирање њихових живота, јер се плашимо подсмеха околине. Сада сви морају да воле исто, различитост је осуђена и нападнута. И зато нам често колеге са посла диригују где и како ћемо се одмарати, иако је то потпуни апсурд.

И тако из дана у дан, трудимо се да искоренимо све старо, све остатке предака који живе у нама, јуримо ново, непознато, које једва наслућујемо и успевамо само у пролазу да окрзнемо. Лагано губимо тло под ногама. У једном трену се уморимо, изнедри несигурност, незадовољство и преплави нас страх од имитације туђих жеља. Како даље? Немамо појма. Плутамо у магли незнања и чекамо да прође дан. И тако може и живот да нам прође, чекајући да туђе жеље постану наше и угодне. А пријатно је само оно изворно, суштинско наше. Али шта је то? Ко би га знао, ово што се буни су делићи, остаци наших жеља, највећи део смо давно потиснули, закопали и заборавили.

Шта урадити? Треба много труда и много осаме да човек искрено погледа у себе и своје жеље. Треба много храбрости одвојити се од чопора и отићи у дедину кућу у Херцегивини на одмор. И зато, на жалост, често бирамо лакши начин: мушкарци беже у алкохол, жене у бенседин и у том магновењу чекамо да све прође и нешто дође.

Има и трећих, за мене, најнеискренијих. Они су потпуно покопали себе и сву снагу троше на имитирање материјалних идола, убеђени да је то успех. Савршено су увежбали блистав и гласан смех, дрчност и бахатост, а иза тога се обично крије престрављено дете са села. За њих нема повратка и представљају највећу претњу, јер гурају свој начин живота и презиру и осуђују сваку различитост, обезбеђујући тиме себи потврду да вреде и постоје. Они стално жмуре јер, у дубини душе, не воле ни себе старе, ни себе нове. И зато су отровни за околину. Па и за сопствену децу.

Одмор III

И сва ова преширока разглабања, покупљена из разних књига и паметних глава, требало би да ми послуже да бар мало умирим себе и докучим одакле немир на мору. Појавио се давно, можда са браком, децом, послом. Хм, баш је лако окривити неког од њих. Примећујем, да кад год нам је лоше ми се бавимо потрагом за кривцима. Понекад нам је важније да сазнамо ко нам је пренео кијавицу, него да је лечимо. Да ли могу погледати у себе не тражећи кривца за ситуацију, већ само да отворим ум и разумем? Али, да ли ће ми од тог разумевања бити лакше? И зашто је човекова мисија постала да му буде лако?

Ово лето је посебно тешко. Чини ми се да се по први пут не мирим са осећањем незадовољства на одмору и не затрпавам га послом или сморном забавом. Можда ови хормони који лудују кроз тело и душу и нису тако лоши. Можда је време да се пробудим и да престанем да правим компромисе, бар оне које не морам; да престанем да глумим жртву и удовољавам свима; да престанем да будем другима добра и почнем да угађам себи. Почнимо од дефиниције: мој одмор – мора мени да прија. Има нешто и добро у броју четрдесет девет: више не морам да се доказујем другима, да се умиљавам, да чезнем да ме други воле и да се мењам због њих. Имам четрдесет девет година, таква сам каква сам, коме се свиђам – у реду је, коме не – опет је у реду. Време је да се позабавим оним унутра.

И зато јавно обећавам да од данас полако почињем да проналазим своје затрпане жеље, занимације, разоноде и потрудићу се да следећи одмор бар 20% пилагодим себи. Више не могу, лагала бих, али и ово ће бити БУМ.

One thought on “Шта је то одмор?

Add yours

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: