Јутро

lorin bekol

Зашто је нестало лагано буђење, када дуго лелујам између јаве и сна, прижељкујући наставак узбудљивог сна и лењо се протежем у кревету? Када сам то изгубила? Не сећам се, само знам да су лепоту и опуштеност јутра заменили умор и немир. Будим се нагло и чини ми се да сам одмах испрепадана. Сви снови се наједном прекидају и нестају у ветар. Понекад мислим да је и боље што их се не сећам.

Напето ослушкујем. Да ли је муж отишао на посао или се и даље шуња по стану? Јутрос не могу никога да поднесем. Желим празан стан и мир. Не чује се ништа, биће да сам сама. Одахнух, али тек на трен. Заскочи ме нова узнемирујућа мисао: колико је сати? Морам одмах да устанем и проверим. Зашто? Да ли ћу негде закаснити? Не. На посао не журим већ неколико година јер га немам, али је тензија јутра и даље жива. Мислим да ми све пријатељице завиде на тим опуштеним јутрима, немајући појма да су давно, можда још са младошћу нестала.

Зашто не могу да се опустим? Мисли ми окупира укочени врат, кувам кафу и пропитујем своју лелујавост. Да ли је то неки нови озбиљни симптом или само још једна моја уобразиља? Желим да променим ток мисли, уз кафу читам јутарње вести, али се немир само појачава. Оволико смрти не могу да поднесем на празан стомак, брзо прелазим на забавну страну. Не, не могу да читам ни о пластичним операцијама фолк певачица, ни о свађи у Задрузи. Шта да ми прави друштво уз јутарњу кафу? ТВ – не, телефон – не, комшинице – забога не. Књига, не овако рано, још ми све трепери пред очима. Да ли ја то постајем наџак баба, којој све и свако смета?

И шта ми остаје? Моја цигарета. Кажу батали дуван. Комплетно савремено и модерно друштво у хору се гнуша и осуђује пушаче. Истерани смо у дворишта, терасе, мале загушљиве собе да бисмо спасили тровача те дивне, драге, исправне непушаче. Пријатељица ми се јуче пожалила да јој се више не путује у иностранство, осећа се тако јадно због тог махнитог прогона пушача чак и у баштама и парковима. Данас је довољно да си непушач и већ си културан и савремен. А неки не схватају да злоба трује тело више него дуван, па је негују и величају маскирајући је искреношћу. Шта то значи? Ако си искрен онда ти је дозвољено да будеш охол и груб?

Много сам негативна јутрос, шта сам се острвила на све око себе? Осећам како ми нека тешка громада подрхтава у стомаку, имам жељу да излетим напоље и трчим сатима без прекида. Осећам набујалу енергију коју не могу да зауздам. У шта ће ово да оде? Можда у неку болест, можда ми је стварно најпаметније да излетим напоље и трчим.

Палим нову цигарету и буљим бесциљно кроз прозор. Не трчим. Зашто? Можда се плашим где ће ме бесциљна стаза одвести? Да ли ћу препознати пут за повратак кући? И помисао на промену ми изазива немир. Желим, али не смем. Још увек немам снаге за то. Можда би било добро да бар почнем да маштам о томе. Шта бих желела? Лака језа ме протресе. Не, не смем ни да мислим о томе. У трену ми се залелуја пред очима. Устајем нагло, успаничено се умивам и дишем дубоко.

Батали жено пропитивања, ниси ти још спремна за такве подухвате. Усредсреди се на ствари које мораш да урадиш, на живот.

Узимам јаја и почињем да мутим кајгану успаваном сину.

Погледај какав је хаос остао синоћ, рибаћу сигурно наредна два сата.

Шта ћу данас за ручак?

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: