Родитељски састанак

Misel4

Мрзим мужа. Опет ми је увалио родитељски састанак. Иако сам свесна да је морао на пословни пут, ипак желим да га звекнем. Постоји тако мало обавеза у породици које покушам да ескивирам и када се то деси, он по правилу не може да ми изађе у сусрет. Често имам утисак да ми то намерно ради, као да ми укида право да одбијем неки задатак. Ионако сам претерано послушна и овакве ситуације ме само додатно ражалосте. Нема избора, нема слободе. Када си мама, супруга, дете остарелих родитеља, пауза не постоји.

Убија ме ова тропска врућина. Никада нисам волела презнојавање, а сада са овим полуделим хормонима стално сам мокра. Најрадије бих обукла кратке панталоне и широку мајицу, али идем на састанак код директора, морам бити пристојна. На брзака навлачим фармерке и већ опеглану кошуљу. Није баш репрезентативна, али по овом паклу стварно не могу да укључујем пеглу. Грабим кључеве и излећем напоље.

Не волим родитељске састанке, поготово не у гимназији. Никоме нисам признала, звучи мало кретенски, али непријатно ми је. Имам трему. Нека кнедла ми се смести у грлу и не напушта ме. Не знам зашто, не памтим трауму, али чим седнем у клупу ја сам опет ђак. Зато увек седим близу врата, да што неприметније збришем. Фрка ме и од разредне, као да треба да одговарам. Често себе пропитујем зашто се тако осећам и за све ове године искристалисала само једно осећање: желим да будем невидљива.

Ходник је пун родитеља, сви су у групицама и нешто важно шапућу, а ја не желим никоме да се придружим. Застајем поред отвореног прозора и покушавам да ухватим мало свежег ваздуха, али га нема. Осећам скривене погледе родитеља. Непријатно ми је, не желим да сам другачија. Не желим ни да сам са њима, али схватам да морам. Нећу да мој син сутра чује како му је мама чудак. Окрећем се ка једној групи и благо смешим. Одмах ми се обраћају и постављају сијасет питања, на која штуро одговарам. Гледају ме подозриво. Чудак остаје чудак, тешко то може да се прикрије.

Спашава ме директор који нас позива у канцеларију. И док сви журе да заузму место ближе њему, ја седам на зачеље стола. Али гле врага, тако сам директно преко пута директора. Кад год подигнем поглед, сусрећем његове очи. Ух, мени се на лицу све види и кад се смарам, и кад сам весела. Осећам се као у излогу. Шта ако заколутам очима, то ми је ружна, несвесна навика. Као да ми се намерно овакве ситуације намештају, онај луди Марфи код мене је увек активан. Лепим поглед за руке и чекам да почнемо. Надам се да ћемо брзо завршити овај, вероватно потпуно непродуктиван састанак. Школа уводи промену која највише ремети одељење наше деце. Не мислим да ту нешто можемо да утичемо, али сам дошла јер мислим да директор мора да чује и глас нас родитеља. И првенствено да мој син види да сам ја уз њега и да ћу бар покушати да га заштитим. Али сам исто тако свесна да њихов разред мора да буде колатерална штета због напретка осталих генерација. И то је то, ми ћемо рећи своје, директор ће одговорити: У реду, чуо сам вас и учинићу све што је у мојој моћи, али не могу да вам обећати ништа.

Закључци састанка су стварно били такви, али је он трајао сат и четрдесет пет минута! Сат и четрдесет пет минута!!! Бескрајни говори, бескрајне реплике, бескрајног низа родитеља. Прво је директор изнео најдужу могућу верзију тренутне ситуације у школи при чему је морао да спомене све валидне школске органе: савет школе, седница, савет професора, надзорни одбор, одбор за распоред часова, министарство просвете. Ваљда сви ти органи треба да нас и фасцинирају и уплаше, а уједно и скину одговорност са њега. Изгубила сам се код треће реченице и студирала пеге на мојим рукама. У последњих годину дана драстично се увећао њихов број. Чиме бих могла да их сакријем? Рукавице? Смешно. Требала бих да се распитам има ли нека крема за њихово уклањање.

Тишина? Пуна наде подижем поглед, осмехујем се недужно директору, узимам торбу и стављам на крило. Ок, то је то, идемо. Но, не лежи враже, ово је била само кратка драмска пауза, која је требала да дода на тежини предстојећем говору родитеља. Озбиљан тата, који је све време водио белешке док је директор говорио, креће са репликама поткрепљеним цитатима. Ширим очи и после десет минута разочарано спуштам торбу на под. И тако креће ујдурма. Сваки родитељ је имао нешто паметно да дода, али никако кратко. Кратке реченице, најлепше у литератури, заборављене су. И сви су вртели исту причу.

Шта је ово са нама? Где смо се погубили? Одакле долази оволика потреба да слушамо сами себе? Одакле толика фасцинација сопственим гласом? Шта нам то фали, па морамо на тако примитиван начин да се доказујемо и себи и другима? Зашто не можемо да слушамо себе без гласа? Где смо изгубили сопствену слику и веру у њену вредност без потребе за потврдом окружења. Као да сам у позоришту, али комад је, сада већ по правилу: предугачак и досадан.

Пети пут разочарано спуштам торбу са крила и урањам у столицу.

Изгледа да је моја покојна тетка била у праву када је тврдила да нас Американци посипају неким прашком, а ми од њега постајемо све глупљи и тупљи. Нема другог објашњења за овакав пад наследника Кнеза Михајла, Пупина, Тесле, Змаја, Дучића, Андрића, Црњанског…

Дефинитивно ћу убити мужа кад се врати са пута.

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: