Радост

odri12

Где се изгубила радост? Недостаје ми. Осећам се тако старом без ње. Толико дуго је нема, да полако губим њене обрисе. Почела сам у машти да је преувеличавам, па су све њене ситне назнаке постале су безначајне. Све погрешно радим, чини ми се да јој уништавам сваки пупољак што заруди. А заливам страх.

И не само ја. Као да систематски елиминишемо задовољство и радост из живота. Као да су непримерени новом, савременом животу. Где год се окренем, сви су незадовољни, нервозни, љути и надасве уплашени. Страх за посао, за здравље, за децу. Страх од неодговорних вођа државе, од лудих терориста, од помахниталих возача. Чини ми се да нам константно негују стрепњу за сваки минут нашег живота, који може бити прекинут баш сад. Све је постало једна велика неизвесност и све мирише на пелин.

Жудим да попијем једну ракију, али већ сам попила две и не осећам их. Можда постајем алкохоличар? Страх. Више не умем, не смем ни да се напијем. Можда је проблем што то ни млађа нисам знала. Много ми је жао што сам у младости била тако строга, одговорна и крута. Да сам се са осамнаест људски напила и упознала са свим демонима који могу да испливају, сада бих лакше допустила себи неки вентил. Како да се напије жена од 49 година и то први пут? И са ким? У кога ја то имам поверења да му се препустим у таквом тренутку? Преврћем по глави све пријатеље, познанике, рођаке, мужа и ни за ког се не лепим. Пролазе ми њихова лица и нестају у магли неповерења. Да ли је могуће да сам толико сама? Па имам толико људи око себе, са свима сам добра и шта се сад дешава? Осећам налет суза, али их одлучно заустављам. Постајем плачљивица, у последње време не личим на себе. Кажу хормони. Да ли су само они криви? Потиснуте сузе трепере ми у грудима, нервозна сам. Батали ракију, идем у кревет и дрмнућу један ксанакс. То је ипак позната варијанта, а и тако модерна.

На путу до купатила пролазим поред кухиње и склањам поглед од камаре судова која ме чека. Осећам грижу савести, али не могу вечерас. Љута сам на ту кривицу која ме тако лако заскаче. Е, баш нећу да их оперем вечерас. Демонстративно улећем у купатило и непотребно лупам вратима што изазива моментално незадовољно брундање мојих укућана: мужа из дневног боравка где игра преферанс на компјутеру и синова из њихове собе. Вероватно сам их пореметила у куцкању на телефону. Опет кривица. Не пристаје одраслој жени да се тако понаша. Сви могу да лупају вратима, моји родитељи јер су стари, мој муж јер су га изнервирали на послу, моја деца јер су тинејџери. Свима је оправдано само је за мене непримерено и једно велико: ццц. Желим да дрекнем из све гласа и ућуткам их, али се тихо извињавам кроз затворена врата. Желим да излетим из стана и трчим у мрак, али се враћам у спаваћу собу.

Тако сам уморна, али сна нема. Крцкам у зубима ксанакс, пуштам на компјутеру снимак италијанске серије „Моје пријатељице“ и завидим им, завидим све док ме сан не обори.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: